Niko od posmatrača i analitičara mađarsku fudbalsku reprezentaciju nije uzimao za ozbiljno. Ono što su zaboravili jeste da je ta zemlja nekada bila fudbalska velesila. Nisu videli ni koliko mađarska država ulaže u fudbal, a zaboravili su i da analiziraju ličnost mađarskog selektora. Zato uspesi Mađara na Evropskom prvenstvu 2016 izgledaju kao iznenađenje.
Sva predviđanja išla su ka tome da Mađarska ima šanse da se provuče pored Austrije i Islanda, autsajdera u grupi, a da su šanse da sa Portugalijom igra nerešeno, ili je pobedi, nikakve. Međutim, Mađari su pobedili u Austriji i odigrali nerešeno sa još jednim iznenađenjem prvenstva, Islandom i sa Portugalijom. Tako je, neporažena, Mađarska zauzela prvo mesto u grupi.
Finalisti Svetskog prvenstva 1938. i 1954, osvajači tri zlatne i po jedne srebrne i bronzane medalje na Olimpijskim igrama, Mađari toliko žele da nadoknade izgubljeno vreme, da je obnova fudbala i povratak stare slave postala lična misija njihovog harizmatičnog premijera. Viktor Orban, veliki ljubitelj fudbala, do te mere se založio za obnovu fudbala u svojoj zemlji da mediji o tome pišu kao o njegovom ličnom krstaškom ratu.
Orban je pokrenuo velika ulaganja u stadione, trening centre i infrastrukturne projekte. Sve vreme, opozicija ga je optuživala za trošenje novca na unapred izgubljenu stvar, ali uspesi u kvalifikacijama i prolazak u nokaut fazu na trenutnom evropskom prvenstvu pokazali su da je bio u pravu.
Orban je inicijator nagrade FIFA „Ferenc Puškaš“ za najbolji gol u postignut svetskom fudbalu. Takođe je jedan od utemeljivača fudbalske škole nazvane po ovom velikanu fudbala u Budimpešti, a stadioni poput onog Ferenvarošovog renovirani su i mogu da prime mnogo više gledalaca nego pre.
Najveći Orbanov projekat svakako je obnova nekadašnjeg „Nep“ stadiona, koji od 2001. nosi ime (opet) Ferenca Puškaša. Projektovan kapacitet stadiona, koji bi trebalo da bude kompletno gotov za iduće evropsko prvenstvo, povećan je sa 38.000 mesta na 70.000.
Muk na Vembliju i Čudo u Bernu
Svako ko se malo bolje razume u fudbal zna da Mađarska nije nova u tom sportu. Štaviše, nekada je bila velesila. Nema Mađara koji ne zna napamet tim iz pedesetih, čuvenu „Laku konjicu“. U Srbiji nema čoveka koji je bio živ tih godina, a da ne zna za čuvenu četvorku tog tima — Puškaša, Kočiša, Božika i Hidegkutija.
Mnogo pre Duška Savića, ovaj tim naterao je 105 000 Engleza okupljenih na Vembliju na muk. Tog 25. novembra 1953, mađarska „Laka konjica“ pregazila je englesku reprezentaciju rezultatom 6-3. Uvereni da se poraz desio slučajno i da se više nikada neće ponoviti, Englezi su tražili revanš u Budimpešti. Šest meseci kasnije poniženi su na Nep stadionu sa 7-1. Ove pobede imaju počasno mesto u mađarskoj istoriji i popularnoj kulturi.
Te godine, Mađarska je postala fudbalska velesila i najbolji tim na planeti. Spremali su se da i zvanično postanu najbolji na Svetskom prvenstvu 1954. u Švajcarskoj. Rezultati koje su postizali pokazivali su da im kruna neće izmaći. Pobedili su Severnu Koreju sa 9:0, Zapadnu Nemačku sa 8:3, Brazil sa 4:2 i, u polufinalu, Urugvaj sa 4:2. U finalu su ponovo igrali sa Zapadnom Nemačkom. I tu je bajci došao kraj.
Do osam minuta pred kraj utakmice, Mađarska je vodila sa 2:0, a tada je nemački reprezentativac Helmut „Šef“ Ran izveo ono što je u istoriji fudbala ostalo zabeleženo kao „Čudo iz Berna“. I Mađarska je izgubila sa 3:2. Mađarski fudbal je tada propustio priliku da se vine u nebesa i nikada je više nije stekao ponovo.
Budimpešta, za razliku od Barselone ili Mančestera na primer, nije preterano posvećena fudbalu. Ono što se u Budimpešti odnosi na fudbal posvećeno je Ferencu Puškašu, legendi, kako mađarskog fudbala, tako i španskog Reala. Za budimpeštanski Honved, u kome je počeo karijeru i Real, dao je 577 golova u 588 utakmica. Za reprezentaciju dao je 84 gola u 85 utakmica.
Iako je kopačke o klin okačio još 1966, Puškaš je i dalje fudbaler o kome se najviše govori u Mađarskoj iz jednostavnog razloga — posle njega u Mađarskoj fudbal kao da se nije igrao.
Odlučnost i rešenost da se pobedi
Gledajući ovogodišnje evropsko prvenstvo, izgleda da je mađarska reprezentacija, kvalifikacijom za prvo veliko takmičenje u poslednjih 30 godina, odlučila da ispiše novu istoriju nacionalnog fudbala.
Sa tako bogatom istorijom i velikim ulaganjima u sport, o mađarskoj fudbalskoj reprezentaciji može da se kaže mnogo više nego što je rasprava o tome zašto golman Gabor Kiralji na utakmicama nosi trenerku.
Za posmatrače sa strane i sama kvalifikacija na EP bila je dovoljan uspeh. Međutim za selektora Bernda Štorka, Nemca za koga disciplina predstavlja recept uspeha, očigledno nije. A nije i za njegove igrače.
Štorkova odlučnost i rešenost da pobedi mogla se videti kada je, pod njegovim pritiskom, otkazana poslednja nedelja mađarskog prvenstva, kako bi bolje spremio igrače za utakmicu sa Norveškom, odlučujuću u kvalifikacijama.
Druga greška posmatrača bila je što su verovali da je grupa F relativno laka i da mađarska ima šanse da se provuče pored Austrije i Islanda, dok je Portugalija posmatrana kao neprikosnoveni gospodar grupe. Prema pisanjima medija, za Štorka će kvalifikacija njegovog tima u nokaut fazu takmičenja biti ravna čudu.
Ovde ne možemo da izbegnemo ironičan osmeh na licu, jer očigledno je da niko od analitičara nije zaista analizirao ni Štorka, ni mađarske fudbalere. Koji su, kako rekosmo, rešeni da ispišu novu istoriju mađarskog fudbala.
Štork, treći selektor koji je preuzeo kormilo Mađarske tokom kvalifikacija, pored čelične volje i vere u disciplinu, ima još jednu osobinu — veru u svoje igrače. Podržava ih bezrezervno, čak i one koji nisu favoriti sopstvenih klubova i od njih je napravio organizovanu mašineriju.
Mađari su igrom i rezultatom, pre svega igrom na ravnoj nozi sa Portugalijom, pokazali da je poverenje koje im je Štork ukazao opravdano.
Teško je reći hoće li Mađarska u nastavku prvenstva postići uspeh koji može da se meri sa uspehom „Lake konjice“. Međutim, šta god da uradi, već je uradila mnogo. Počela je da ispisuje nove stranice fudbalske istorije svoje zemlje.
