Legenda Partizana Momčilo Moca Vukotić, rekorder po broju odigranih utakmica za „crno-bele“ i bivši reprezentativac SFRJ, kaže da nije stigao da isprati sve utakmice na Evropskom prvenstvu zbog obaveza koje je imao kao predsednik omladinske škole Partizana. Kad je reč o prvenstvu, Vukotić kaže da nije pristalica ovakve završnice prvenstva.
„Sa ovolikim brojem učesnika u završnici, prvenstvo nije onakvo kakvo bih ja voleo da gledam. Ovo je najveća smotra evropskog fudbala, igra se na svake četiri godine i tu bi trebalo da se nađe krem evropskih reprezentacija. Mislim da, pre svega, ima reprezentacija koje po kvalitetu ne zaslužuju da su u završnici. Druga stvar, reprezentacije čiji igrači imaju obaveze što u prvenstvima što u evrokupovima su u nepovoljnijem položaju, jer igrači nemaju vremena da se pripreme za prvenstvo i zato se i dešavaju iznenađenja poput onog kad je Grčka u Portugaliji bila prvak Evrope“, kaže Vukotić za Sputnjik.
Kako bi, po Vašem mišljenju, trebalo da izgleda prvenstvo?
— Po meni, u završnici prvenstva ne bi trebalo da se igraju utakmice u grupi i optimalan broj bi bio osam ekipa i da se odmah igra po „nokaut sistemu“. Mislim da je finansijska strana prevagnula i da je to na štetu same igre. Činjenica je da i na svetskim prvenstvima najbolji igrači, Mesi i Ronaldo, nisu na nivou koji se od njih očekuje. Bio sam u reprezentaciji ′76. tad je bio fajnal-for kad smo nesrećno u produžecima izgubili od Nemačke i mislim da je to bilo prvenstvo sa malim brojem učesnika u završnici, ali 8 ili 16 ekipa, sa „nokaut sistemom“ bilo bi idealno. S druge strane, kad bi bio manji broj utakmica u završnici, igrači bi imali više vremena da se pripreme za to takmičenje i kako bismo u najboljim izdanjima gledali i najbolje igrače i reprezentacije.
Da, ali fudbal je sport u kome ne pobedi uvek bolja ekipa.
— Hoću da kažem da su ekipe u kojima igrači nemaju veći broj utakmica tokom sezone ipak u povlašćenijem položaju. U igri se vidi da su odmorniji i svežiji od igrača koji su imali šezdesetak utakmica na najvišem nivou. Uzmimo, na primer, Ronalda koji je skoro igrao finale Lige šampiona i imao takvu sezonu iza sebe i imao je 15-20 dana da se pripremi za još jedno veliko takmičenje.
Kako komentarišete to da se Holandija nije plasirala na prvenstvo, a da Island i Severna Irska jesu? Ipak kad se igraju kvalifikacije igrači nisu toliko umorni kao kad dođu na prvenstvo.
— Uvek bude iznenađenja u toj eliminacionoj fazi i sigurno je iznenađenje da se Holandija nije plasirala i zato kažem da u toj eliminacionoj fazi treba da se iskristališu najbolje reprezentacije koje će učestvovati na završnici prvenstva.
Na ovom prvenstvu imamo prvi put strah od terorističkih napada. Koliko takva situacija utiče na igrače i mogu li oni da pruže maksimum u takvim okolnostima?
— Sigurno da to ima uticaja, nije prijatno ni da čuješ da se nešto takvo dešava i verovatno se pre utakmice to oseća, ali kad se izađe na teren, onda su igra i rezultat jedino o čemu se razmišlja. Meni je, dok sam igrao, uvek bio onaj sat pre utakmice najteži, nikad da dođe trenutak da izađeš na teren i da počne utakmica. Ali kad počne utakmica i kad čuješ huk sa tribina, koncentrisan si samo na meč.
Kad smo već kod huka na tribinama, koliko incidenti sa huliganima, kojih ima i na ovom prvenstvu, utiču na igrače?
— Dok sam bio igrač nije bilo toga, a kao trener sam proveo 20 godina u inostranstvu, tako da nisam imao dodira sa huliganima. Uvek to pominjem, bio sam dečak kad se igrao derbi 1964. kad je provaljena ograda na stadionu i praktično je oko 2.000 ljudi gledalo utakmicu na travi između atletske staze i tribine. To su bila vremena kojih se sada možemo samo s nostalgijom sećati, a sad je situacija da pre, za vreme, i posle utakmice imamo incidente, što sigurno nije dobro za fudbal.
Na otvaranju prvenstva, Rumunija, reprezentacija bez velikih igrača, odigrala je odlično protiv Francuza, a mi sa odličnim igračima preskačemo još jedno veliko takmičenje?
— Nisam od onih koji na osnovu jedne utakmice stiču utisak o ekipama. Činjenica je da dosta ekipa u svojim redovima nema igrače koje prave razliku i to su ekipe koje krase timski duh, trčanje i agresivna igra i one kroz takvu igru pokušavaju da dođu do rezultata. Svesni su svojih kvaliteta i znaju kako da dođu do rezultata. Na kraju krajeva, i Italijani su takvom igrom došli do pobede nad Belgijom. Mislim da će biti dosta takvih utakmica.
Zašto nas nema?
— Činjenica je da nismo što smo nekad bili, i toga treba da smo svesni i da učinimo sve da svako naredno takmičenje dočekamo što spremniji. Imamo odlične igrače i po njihovom kvalitetu smo ispred nekih reprezentacija na prvenstvu, ali je činjenica da smo u ovim i prethodnim kvalifikacijama mnogo bodova gubili od autsajdera. Verujem da će nam iskustva iz ranijih kvalifikacija koristiti za naredne.
Kako komentarišete to da su se iz Velike Britanije kvalifikovale tri od četiri reprezentacije a iz bivše Jugoslavije samo Hrvatska?
— Naše ekipe nisu što su bile, naša prvenstva nisu što su bila, veliki broj igrača ide prerano u inostranstvo i to su problemi koje ne možemo preko noći rešiti. Drugo, nemamo kontinuitet ni po pitanju selektora. Selektori se često menjaju i mislim da bi trebalo, kad se izabere čovek, da mu damo priliku da u jednom ili dva ciklusa kvalifikacija napravi ekipu koja će moći da ostvari naše želje.
Predsednik ste zvanično druge omladinske škole u Evropi. Naši omladinci su bili prvaci Evrope 2013. a svetski prvaci prošle godine. Šta se dešava sa tim klincima od kojih većina nestane dok stasa do A selekcije?
— Oni ne stasavaju. Ako i igraju u svojim timovima, posle jedne sezone odlaze u inostranstvo. Recimo, od te generacije koja je na Novom Zelandu bila prvak sveta, Šaponjić je otišao iz Partizana, a nije imao nijednu sezonu u prvom timu. To su stvari koje utiču i na kvalitet timova i kvalitet lige. Jednostavno, nismo u situaciji da dugoročnije planiramo ekipu nego svake sezone iznova počinjemo sa stvaranjem nove.
Da li te mlađe igrače pojede konkurencija u inostranstvu?
— Ako idete u jače lige a ovde nemate to iskustvo igranja u prvoj ligi bar dve-tri sezone, sigurno je da će tamo još teže zaigrati. Retki su ti koji se odmah nametnu i imaju veću minutažu u jakim ligama.
Ko bi trebalo da rešava probleme u fudbalu?
— Mora neko sistemsko rešenje da se donese, ne mogu klubovi da rešavaju te probleme.
Da li slažete sa tezom da je fudbal ogledalo društva i države? Kad smo imali jaku državu, imali smo dobar fudbal, a sad…
— Nije slučajno da jake zemlje i u fudbalu dominiraju. Mada, mi smo u prošlosti parirali ekonomskim jačim državama, a često smo bili i jači. Sad imate situaciju da u najjačim ligama najjači klubovi imaju po 30 profesionalaca, najboljih igrača, u svojim redovima. Imate igrače koji imaju malu minutažu u tim klubovima, a u drugima bi bili nosioci igre. Nije slučajno što u poslednjih nekoliko godina u finalu Lige šampiona igraju klubovi iz istih zemalja.
