Vest da je UEFA uslovno diskvalifikovala fudbalsku reprezentaciju Rusije nakon istrage o neredima na utakmici protiv Engleske, trebalo bi, istine radi, da glasi: Evropska kuća fudbala našla je način da odgovori na pritiske i razlog da kazni Rusiju. Iako bi ta vest bila objavljena na zvaničnom sajtu UEFA, ona tada ne bi imala, kao što nema ni sada, veze sa fudbalom, već sa državom Rusijom.
Determinisanje zakulisne terminologije
Fudbal prate gledaoci, publika i navijači. Prvi gledaju prenose utakmica, drugi na licu mesta prisustvuju njihovom odigravanju, treći ne prate toliko fudbal koliko se trude da pomognu svojoj ekipi podrškom sa tribina —dlanovima, grlima i transparentima.
Postoji i treća grupa ljudi, uslovno, vezanih za fudbal — naime, kad navijač načini neko krivično delo ili se ponaša suprotno propisanim normama ponašanja na, u, i oko sportskih borilišta, on postaje huligan. Svaki taj huligan ima i prezime, i sve podatke u ličnim dokumentima i policijskim upravama.
Kao što neku trafiku u Beogradu nije obio Rom ili neku zlataru u Londonu nije obio Srbin, već je u oba slučaja reč o čoveku sa imenom i prezimenom, tako se u Francuskoj na Evropskom prvenstvu u fudbalu nisu međusobno tukli Rusi i Englezi, Turci i Srbi kojima su pomagali Parižani… Već su u svim tim tučama učestvovali ljudi sa imenom i prezimenom. Nacionalnost i državljanstvo su samo garnirung.
Huligani jesu, što bi u Srbiji rekli, „van vinkle“, ali su opet dovoljno pametni da ne mogu delovati bez cilja, mada se često tuku tuče radi i prave nerede nereda radi. Zato ti pojedinci, kao subkulturna grupa subkulturne grupe, najviše vole i najsigurnije se osećaju u gomili i u tom svom „ludilu“ biraju da nešto uvek „brane“. To je, najčešće, identitet kvarta, regiona, države, nacije, verske grupe… Međutim, ti huligani, kao takvi, nisu izabrani da predstavljaju nikoga od pobrojanih čije identitete i osobenost brane, već su samoproglašeni za branioce.
Dakle, nacije, verske i druge zajednice, i države kojima pripadaju huligani samo su i jedino kolateralna šteta huliganskog kanalisanja viška energije, besa ili frustracija.
Na gostovanju je dozvoljeno ono što nije kod kuće
Utakmica finala Kupa šampiona između Liverpula i Juventusa 29. maja 1985. na belgijskom stadionu „Hejsel“ u Briselu jedna je od najvećih fudbalskih tragedija svih vremena. Tog dana poginulo je 39 navijača, a oko 400 njih je povređeno. Posle ovog događaja UEFA postaje rigoroznija prema huliganima, a u Engleskoj Margaret Tačer donosi specijalni zakon o navijačima. Od one engleske publike, gde je postojao tzv. KOP (prema kome su kasnije u svim zemljama nazvani delovi stadiona na kome stoje najvatreniji navijači) sada je napravljena kamerna atmosfera, koja liči na pozorište.
Dabome, kao što voda uvek nađe put, rđa metal za koji će da se uhvati, a alga stenu na koju će se zalepiti — tako i huligani nađu način da divljaju, pa odlaze u inostranstvo na gostovanja. Oni koji se posle divljanja vrate u domovinu, nikad više ne mogu da dobiju pasoš za vreme utakmica koje igraju njihovi klubovi ili reprezentacija u inostranstvu, a kad su domaćini onda prestupnik ima obavezu da se sam javi u policijsku stanicu pre utakmice, odsedi u njoj dok traje utakmica i posle ode kući. Naravno, ako je na slobodi, a retki takvi su na slobodi.
Dakle, taj huligan postaje problem Engleske kad se vrati u državu. Kad iz nje izađe, postaje problem države u koju je ušao. Još preciznije, ne izlazi huligan već potencijalni huligan.
Pojedinci koji su se tukli u Francuskoj, a pripadnici su ruskog naroda, onog trenutka kad uđu u, ovoga puta Francusku, postaju problem Francuske, a ne Rusije. Francuska prvo kao država, a zatim i kao organizator Evropskog prvenstva ima obavezu da vodi računa o gledaocima u kafićima i domovima, publici na stadionima, navijačima na tribinama i ulicama, ali i o huliganima i da im, pa i silom, ne dozvoli da ostvare svoje „lude“ naume. Dakako, velika obaveza i odgovornost je i na UEFA koja, takođe, mora da brine da sve bude u redu.
Čak i da izbace Rusiju sa Evropskog prvenstva i da reprezentaciji ove države zabrane da učestvuje na narednim takmičenjima, to ne znači da neki pojedinci koji su prvo pojedinci pa tek posle Rusi, neće praviti nerede u Francuskoj. I praviće ih sve dok organi sile ne urade svoj posao.
Dakle, policija i organi reda su krivi, a ako nisu kadri da održe red na francuskim ulicama, hvala bogu ova stara i ozbiljna evropska država ima i vojsku — pa će vojska sigurno to znati to da reši.
Naposletku, ko hoće — nađe rešenje, ko neće — nađe opravdanje. UEFA je našla rešenje — iako svim razumnim to rešenje deluje kao opravdanje — jer je rešenje i tražila. Rešenje za Rusiju, a ne za huligane.
