Rusija i Belorusija grade nuklearku u mestu Ostrovec, 50 kilometara od litvanske prestonice Vilnjusa. Ova nuklearna elektrana je jedan od prioritetnih projekata u okviru Evroazijske ekonomske unije i garantuje Belorusiji ne samo energetsku bezbednost, nego i status izvoznika električne energije.
„Junkeru, zatvori nuklearku“
Litvanija se od početka buni protiv izgradnje, jer, kako smatraju litvanski zvaničnici, nuklearka ugrožava bezbednost njihove zemlje. Tim povodom se pre nekoliko dana litvanski premijer Algirdas Butkjavičus u Briselu požalio predsedniku Evropske komisije Žan-Klodu Junkeru, pa je pozivao EU na jedinstvo po tom pitanju, iako prema zaključcima Međunarodne agencije za nuklearnu energiju, nova elektrana ispunjava sve kriterijume bezbednosti.
Počasni član litvanskog komiteta Svetskog saveta za energiju Algirdas Stumbras u intervjuu za portal „Evroazija.Ekspert“ kaže da reaktori beloruske nuklearke u potpunosti odgovaraju i normama EU. Štaviše, sada Litvanija kupuje električnu energiju koju proizvodi Smolenska nuklearka na teritoriji Rusije, koja je opremljena reaktorima prethodne generacije i mnogo je „rizičnija“ nego ona koja se gradi u Belorusiji.
Što se tiče zahteva Litvanije da se elektrana ne gradi u blizini njene prestonice, Stumbras ističe da je u Zapadnoj Evropi skoro nemoguće poštovati ovo pravilo, a recimo činjenica da deset kilometara od Luksemburga funkcioniše nuklearka sa reaktorima prethodne generacije nikome ne bode oči.
Kako je zemlja iz Ginisove knjige rekorda postala „zavisnik“
„Sovjetski okupatori“ su 1983. godine izgradili u Litvaniji Ignalinsku nuklearnu elektranu, koja ja već nezavisnoj i evropskoj zemlji 1993. godine davala 88,1 odsto ukupne električne energije koju je Litvanija proizvodila, što je zabeleženo i u Ginisovoj knjizi rekorda. Kasnije je Litvanija na zahtev EU zatvorila nuklearku, pa je zemlja koja je imala energetsku samostalnost postala „zavisnik“ od skupih energenata poput norveškog gasa ili švedske struje.
Umesto zatvorene Ignalinske, Litvanija planira da izgradi novu Visaginsku elektranu. Tu je u blizini, na oko 30 kilometara, drugi po veličini grad u Letoniji Daugavpils, ali koga briga: rusko-beloruskih 50 kilometara su mnogo opasniji od 30 litvanskih. Bilo kako bilo, budućnost tog projekta je prilično neizvesna, zato bivši zaposleni Ignalinske elektrane sve više odlaze da rade na gradilištu u beloruskom mestu Ostrovec.
Sagovornik portala „Evroazija.Ekspert“ Algidras Stumbras smatra da će litvanski političari konačno „ostaviti belorusku nuklearku na miru“ čim prođu parlamentarni izbori na jesen 2016. godine.
Ako bismo odustali od ideje da kupujemo električnu energiju iz Belorusije, to bi bila politička odluka, kaže on.
Počasni član litvanskog komiteta Svetskog saveta za energiju objašnjava da se stanje u domaćoj energetici pogoršava, da su postojeće termoelektrane zastarele, pa bi stoga 2020. godine zemlja mogla da proizvede samo 50 odsto potrebne električne energije. Sve ostalo Litvanija mora da uvozi.
Postavlja se pitanje — odakle. Prema procenama Stumbrasa, propusna moć dalekovoda iz Švedske je 700 megavata, 500 od njih koristi Poljska, zato je besmisleno nadati se da će jeftina električna energija stići iz severnog pravca.
Litvanska izuzetnost i sovjetski šljam
Politički analitičar Aleksandar Nosovič u članku za internet izdanje „Rubaltik“ jasno je obrazložio zašto u stvari Litvanija plaši Evropu „drugim Černobiljem“, iako je prema rečima predsednika Međunarodne agencije za nuklearnu energiju Jukija Amana „Belorusija na listi najspremnijih zemalja za korišćenje nuklearne energije“. Jukija Amano je Japanac, valjda zna o čemu priča.
Zemlje poput Litvanije se boje da će Evropljani jednog dana prestati da veruju u stereotipe, prema kojima su Baltičke zemlje „in“ i napredne, dok su zemlje na istoku — „sovjetski šljam“. Projekti poput Beloruske nuklearke će konačno razbiti taj stereotip, na kojem je umnogome zasnivana ideologija i geopolitička misija zvaničnog Vilnjusa, zaključuje Nosovič.
