Bez obzira na očekivan poraz od domaćina na otvaranju Evropskog prvenstva, Rumuni su jednoglasno proglašeni za najprijatnije iznenađenje početka šampionata.
U tome i jeste lepota fudbala, sporta nad sportovima — i gubitnici neretko bivaju veći heroji od pobednika, poput Leonidinih spartanaca ili čete majora Gavrilovića tokom odbrane Beograda u Prvom svetskom svetskom.
Sociolozi bi rekli da je upravo zbog takvih „paradoksa“ fudbal sport nad sportovima (gledanost svetskih nogometnih prvenstava neuporedivo je veća od rejtinga Olimpijskih igara). Fudbal je oduvek bio više od igre, a nekad je i veći od života.
No, vratimo se premijeri „Evra 2016“. Autsajderi iz našeg komšiluka, najsiromašnije zemlje EU (koja je po ekonomskim parametrima možda i u grđoj krizi od Srbije), propisno su oznojili prvog favorita a minuti su ih delili od boda „velikog kao kuća“.
Sa gomilom NN fudbalera u evropskim razmerama pokazali su da je fudbal kolektivna igra, dostojno parirajući svetskim zvezdama domaćina.
Šta su nam sve Rumuni pokazali za nešto više od sat i po odlične utakmice?
Marketinški, nema bolje reklame na početku šampionata od utakmice u kojoj se apsolutni favorit jedva provukao golom u 89. minutu protiv autsajdera. Rumuni su od starta pokazali da su iznenađenja moguća, pa se može očekivati da će „prijatelji fudbala“ broj utakmica koje su planirali da preskoče smanjiti na minimum.
Fudbalski, potvrdili su Peleovu tezu da bi tim sastavljen od 11 Pelea bio — nikakav. U svakom ozbiljnom fudbalskom timu zna se ko kosi a ko vodu nosi, odnosno ko noge lomi a ko daje golove, što su Rumuni ubedljivo demonstrirali.
Drugi fudbalski aksiom koji su Rumuni potvrdili mogao bi se svesti na legendarnu rečenicu Lotara Mateusa, tadašnjeg menadžera Partizana, koji je na pitanje novinara da li će igrati defanzivno protiv Reala, odgovorio: „Kad imamo loptu — napadamo, kad je izgubimo — branimo se“.
U poslednjih pet minuta, nakon primljenog gola u najgore vreme po ekipu, Rumuni su odigrali pravi „stiskavac“ pred golom Francuza. I tako su u praksi, iako nisu uspeli da izjednače, potvrdili i treći fudbalski aksiom — igra se dok sudija ne odsvira kraj.
Kakve bi pouke od Rumuna mogla izvući nacija čiji je nacionalni tim sigurno među deset najskupljih u Evropi, a nije se našao ni među 24 na prvenstvu?
Rumuni su nam pokazali da je u fudbalu, kao i u državi, bitan Marksov koncept društvene podele rada. Kod Rumuna se tačno zna ko je selektor i koja su mu ovlašćenja, kao i ko šta radi na terenu.
U Srbiji, u kojoj su svi pomalo selektori, a zvanični selektori se sve manje petljaju u svoj posao, dok u nacionalnom timu decenijama igra 11 najboljih bez obzira na pozicije u timu, zbog čega jedan drugom smetaju na terenu, rezultati koje postižemo su pravo merilo stanja stvari.
Kako u fudbalu, tako i u društvu. Jer ako imaš državu i društvo, imaćeš i pristojnu fudbalsku reprezentaciju.
Zato su se Rumuni na velika vrata vratili na jedno veliko takmičenje (bez poraza u kvalifikacijama, sa najmanjim brojem primljenih golova) dve decenije posle odlaska sa scene njihove najsjajnije generacije predvođene legendarnim Georgijem Hadžijem i Miodragom Belodedićem. I to generacijom u kojoj niko nema predispozicije da bude neki novi Hadži.
I zato, bojim se, našu reprezentaciju nećemo još dugo gledati na velikim takmičenjima. Makar se svake godine pojavio neki novi Piksi Stojković.
