Odgovore na ova pitanja pokušalo je da dâ 16 domaćih pisaca okupljenih u zbirci priča koju je nedavno objavila beogradska „Laguna“. Među njima su Vuk Drašković, Nele Karajlić, Vladimir Kecmanović, Dejan Stojiljković, Vesna Kapor, Igor Marojević, Aleksandar Ilić, Marko Vidojković, Muharem Bazdulj.
U ovoj zbirci okupljeni su pisci raznih generacija, priče su stilski veoma raznovrsne i smeštene su u razne istorijske periode, od srednjeg veka do danas. Zajednička tema im je, naravno, Kosovo. Šta im je još zajedničko, u kom pravcu ova zbirka, gledana u celini, vodi čitaoce?
Gospođo Kapor, Vi ste napisali jednu intimnu, liričnu ispovest profesora književnosti koji je bio prinuđen da spakuje svoje kofere i zauvek napusti prostor s kojeg je potekao. Jedini važan prtljag su mu fotografije, odnosno sećanja. Nema direktne naznake o tome odakle odlazi ovaj čovek, Kosovo se spominje samo kao uzvik na uličnim demonstracijama u Beogradu. Vi ste ovu temu, zapravo, sagledali iz šireg ugla pojedinca koji napušta prostor u kojem je ukorenjen?
— V. Kapor: Ova priča je posvećena mom prijatelju Staniši Ignjatoviću koji je zaista u potonjem pogromu došao s Kosova. Osluškujem pojedinca na fonu istorije. To su stradalnici, nisu ljudi iz sveta politike, velikih, glasnih imena, to smo mi, mnogo važniji od ovih koji su u prvim linijama, istaknuti.
Ova priča tretira još jednu važnu stvar, a to je odnos Beograda, kao jednog megalopolisa, ne samo prema Kosovu, nego i prema ostatku Srbije. Zabeležila sam u priči jedan dijalog koji se dešava na ulici, on je stvaran. Prilikom jednog od poslednjih masovnih dolazaka ljudi s Kosova dve gospođe su stajale po strani potpuno nezainteresovano i razgovarale o plastičnim operacijama i o tome koliko su ih one usrećile. To je jedan fenomen o kojem svi treba da razgovaramo, krug pripovedanja, priča koju treba svi da pričamo.
Gospodine Iliću, Vaša priča predstavlja nam savremenu Kosovku Dievojku, koja se ne zove ni Milica, ni Jelena, ni recimo Ljiljana, nego Ljuljeta Beluši. I ona je žrtva savremene kosovske tragedije. Zbog čega ovaj ugao?
— A. Ilić: Izabrao sam taj ugao, jer me kada pišem zanima sadašnjost. Šta je danas Kosovo? Posle razmišljanja mi se to nametnulo kao dobar ugao da se uhvati deo problema ili ceo problem, a to je odnos Srba i Albanaca i koliko oni komuniciraju neposredno, a koliko preko predrasuda i opštih mesta. I to nije samo odnos Srba i Albanaca, nego i pogled ljudi iz inostranstva. Kako se i jedni i drugi ophode prema komšijama, velikim silama, to se sve prelama u opštim predrasudama i podgreva sukobe, a verovatno i inspiriše ratne zločine.
Jednu od najinteresantnijih priča u zbirci napisao je Nele Karajlić. Njen naslov glasi „Kosovo 1389“ i ona nam prikazuje Miloša Obilića u noći pred čuvenu bitku, koga muči dilema šta mu valja činiti. Čuveni junak savladan je strahom od sigurne smrti, a istovremeno ga tišti povređena sujeta jer ga je knez Lazar proglasio izdajnikom. Miloš razmišlja pragmatično — diplomatijom treba rešavati probleme. Na kraju ipak ubija turskog sultana Murata, ali pod uticajem magije, više sile.
— A. Ilić: Nele Karajlić u toj priči nudi jedan alternativni pogled na ishod Kosovske bitke, ali ta priča je meni još zanimljivija zbog jedne druge stvari: ona je pisana u drugoj polovini 2014. godine, dok je Mišel Uelbek svoje „Pokoravanje“ objavio u januaru 2015. To znači da su Karajlić i Uelbek pisali u manje-više isto vreme, nudeći sličan pogled na budućnost. Kod Neleta je ceo svet postao muslimanska megadržava, islam je zavladao celim svetom, dok je kod Uelbeka prikaz sužen na Francusku.
Može li književnost, po vašem mišljenju, da menja svest, da doprinosi u nekom širem smislu rešavanju svih razlika i sukoba s kojima se suočavamo na ovim prostorima?
— A. Ilić: Ja ne verujem u takvu snagu književnosti, ne verujem da ona može da zaustavi ratove. Na individualnom nivou verovatno može nekoga da učini boljim, ali može da ga učini i gorim, jer postoji i loša književnost.
— V. Kapor: Veliki su uticaji na književnost i veliki pritisci. Imamo isprofilisanu i podeljenu književnu scenu i jasno se zna gde, ko, šta, kako, zbog čega. Zbog toga je ova zbirka i dobra, jer su u njoj različiti ljudi dali svoje poglede na jednu veliku i bolnu priču o nama.
U ovoj zbirci, čini mi se, Kosovo dobija značaj univerzalne ljudske patnje, stradanja, u pojedinim pričama se spominje i suočavanje s terorizmom, fundamentalizmom i drugim pošastima i bolestima savremenog društva. Kako vi vidite savremeni svet?
— A. Ilić: Čini mi se da se manje-više vrtimo u krug. Tu su odnosi velikih sila, a mi mali možemo samo da gledamo kojoj ćemo strani da se priklonimo. Tu je možda i pitanje da li je trebalo uraditi nešto drugačije na Kosovu 1389. Možda bi nam danas bilo bolje da smo poslušali Neletovog Miloša Obilića.
— V. Kapor: Konstantno imamo iste teme, dileme, probleme. Nedavno sam čitala knjigu Stojana Novakovića, koji je pre sto godina pisao o problemima koji su nam i danas gorući. Kada govorimo o savremenoj slici sveta, ono što mene zanima jeste kako se u Evropi, koja je bila kuća nacionalnih kultura, zanimljivih, raznovrsnih, koje su se mešale, u poslednjem veku pojavila težnja za transnacionalnim. Zanima me u kom će se pravcu razvijati književnost i umetnost. Ako imamo svi iste teme i ograničenja, onda će i književnost postati beskrajno dosadna.
Šta danas znači reč „Kosovo“, ovde u Srbiji? Šta znači vama?
— A. Ilić: Kosovo znači mnogo šta… Za mene… mislim da nije daleko od „Ništa“.
— V. Kapor: Gračanica… mesto duhovnosti, duhovne vertikale… kao u pesmi Desanke Maksimović, neka vrsta krika i očaja. Kosovo je zbir svih naših nesreća. Tu se završavaju — a možda i ne završavaju — sva naša bežanja, od Mostara pa nadalje.
