Jedan od najprevođenijih savremenih slovenačkih pisaca bio je ovih dana gost Beograda, gde je predstavio svoj novi roman „Te noći sam je video“, portret jedne izuzetne žene koja je stradala u vihoru Drugog svetskog rata.
Vešto komponovana priča o različitim ljudskim sudbinama upletenim u dramatični ratni sukob globalnih razmera poslužila nam je kao povod da s njenim autorom, koji je nedavno dobio i priznanje Evropskog parlamenta „Državljanin Evrope“, razgovaramo o izazovima savremenog sveta.
Napisali ste roman čiji su junaci vođeni različitim ideološkim polazištima. Patriote, monarhisti, partizani, komunisti, nacisti… Kakav je vaš stav prema ideologijama, s obzirom na to da ste mladost proveli u državi koja je počivala na ideologiji?
— Mislim da su ideologije koje smo poznavali u Jugoslaviji u 20. veku praktično iščezle, nema više onakve levice kakva je bila nekada. Možemo označiti neku desnicu, ali ona više nema fašistička, nacistička obeležja.
Da, ali postoje novi ideološki obrasci koji danas stvaraju nove protivrečnosti i neravnotežu u svetu?
— Sigurno, ali to nije vidljivo na onaj način na koji je bilo vidljivo posle Drugog svetskog rata. Tada je sve bilo prilično jasno. Postojali su Zlo i Dobro. Zlo je bilo pobeđeno. Iako Dobro nije bilo jedinstveno, jer je postojao hladni rat, bilo je na pobedničkoj strani. Naravno, sve to nije bilo baš tako crno-belo. Sve je više dokumenata koji nam otkrivaju kako mnogo toga nije bilo onako kako smo verovali.
Da li to znači da verujete da nemamo razloga za strah od nekog novog globalnog sukoba?
— Zbog svega što se sada dešava u svetu, čovek ponovo ima ozbiljne razloge da strahuje. Događaji u Ukrajini, ekonomska kriza, Bliski istok, uspon islamskog fundamentalizma — niko nije mogao ni da zamisli da će sve to buknuti ovom snagom. Sve su to stvari zbog kojih nas hvata teskoba.
Upravo sam se vratio iz Helsinkija, gde je predstavljen ovaj moj roman, i tamo su mi svi pričali kako su nesrećni zbog NATO vežbi u Baltiku, koje su najednom počele da se vode tu nedaleko od njih. Tu je i velika Rusija… Svi ti novi događaji izazivaju kod njih veliki strah jer nisu mogli ni da zamisle da će ikada ponovo živeti u bilo kakvom opasnom trenutku, da tamo na Baltiku može nešto da eksplodira.
Za moju generaciju (rođen sam 1948.) Drugi svetski rat je bio neki davni, „srednjovekovni“ rat. Nismo mogli ni da zamislimo da će u našim životima doći do nekog novog rata. Ali desio se pred kraj stoleća jedan od najtežih ratova, baš u ovom našem delu sveta. To znači da ne možemo biti baš bez brige da se ništa neće desiti, da je ukrajinski rat lociran samo na Donjeck, ili da je bliskoistočni sukob u Iraku i Siriji, ograničen samo na taj deo sveta.
Kako kao intelektualac iz Slovenije, zemlje koja je članica Evropske unije, vidite budućnost te zajednice?
— Ja sam evropsku ideju od samog početka podržavao iz raznih razloga, slovenački prostor mi je bio preuzak i uvek sam mislio da će nam evropsko prostranstvo promeniti perspektivu i način života. Ali to se, nažalost, nije desilo. Prostor se dodatno suzio, to je nešto neverovatno! Ipak, iz principijelnih razloga podržavam tu ideju jer je to ipak ideja tolerancije, ljudskih prava, pa čak i blagostanja. Ipak se bolje živi u tom delu sveta, a to je za ljude veoma važno. Ja se nadam da će ta ideja pokriti čitav kontinent jednoga dana i da nas od toga ne deli mnogo vremena, iako je Evropa puna neverovatnih problema.
Kakva je budućnost ovog našeg regiona?
— Zajedno u Evropi jeste naša zajednička budućnost. Sa srpskog stanovišta, recimo Republika Srpska i Kosovo u Evropi — bez granica. To na neki način rešava i problem srpske manjine na Kosovu jer će u jednom trenutku i Albanci na Kosovu morati da se pobrinu za njih. I Srbi iz Bosne će moći normalno da komuniciraju sa Srbijom unutar jednog te istog ekonomskog, političkog i vrednosnog prostora.
Drugi deo intervjua u kojem Jančar govori o svom novom romanu možete pročitati ovde
