Novi zakon o radu predviđa da radna nedelja, umesto sadašnjih 35 sati, može biti produžena i na maksimalnih 46. Propisan je jednostavniji postupak otpuštanja radnika, kao i smanjenja plata. Radnička prava se ne spominju.
Gotovo da nije bilo grada u Francuskoj u kome ne gori. U 120 demonstracija protestuju i protiv gubitka radnih mesta tvrdeći da ih je oko 150.000 izgubljeno od 2007. godine.
„Figaro“ je naveo da su im se u znak podrške pridružile kolege iz Belgije, Italije i Španije.
Da li je zemlju mogao da „zapali“ samo zakon koji je manje-više sličan u svim zemljama Evropske unije? U današnjoj analizi Bi-Bi-Si je uporedio ono što je predloženo u Francuskoj sa stanjem stvari u vodećim zemljama EU, od radne nedelje, do prosečne plate i broja neradnih dana, koje zaposleni imaju. I tu nema nekih većih razlika. Liberalna ekonomija je to sve dobro uredila.
Šta hoće ti Francuzi
Pa šta hoće onda Francuzi? Verovatno baš to da ostanu Francuzi, dosledni sebi i svojoj tradiciji revolucionara.
A da li je vreme zrelo za najavu neke nove francuske ili svetske revolucije? Ono što su činjenice je da se izašlo iz ambisa svetske ekonomske krize, koju su nam finansijeri sa Volstrita „podarili“ polovinom 2007. godine izgradivši poslovnu klimu neobuzdanih i neodgovornih finansijskih špekulacija. Ali svaki ekonomista i finansijski stručnjak će vam reći da kriza nije prevaziđena.
Druga činjenica su zaprepašćujuće razmere globalne nejednakosti, a jaz između bogatih i ostatka sveta ne prestaje da se produbljuje.
Kako je uoči ovogodišnjeg sastanka Svetskog ekonomskog foruma u Davosu objavila britanska neprofitna organizacija Oksfam, bogatstvo jedan posto najbogatijih svetskog stanovništva u ovoj godini će premašiti ono što ima ostalih 99 posto ljudi na svetu.
Preciznije, polovinu ukupnog svetskog bogatstva drže 62 najbogatija čoveka na svetu! Pre pet godina polovinu bogatstva delilo je 388 osoba.
Dok je imovina najsiromašnije polovine svetske populacije — dakle više od 3,6 milijardi ljudi — smanjena za bilione dolara, ili 41 procenat, od 2010. godine bogatstvo superelite je poraslo za oko pola biliona dolara, naveo je britanski Oksfam.
Ove podatke je takođe prećutao britanski Bi-Bi-Si, u odbrani teze pa šta hoće ti Francuzi.
Sigurno da oni nisu bili poznati ni najvećem broju Francuza koji su izašli na ulice, ali osećaj da čovečanstvo dotiče dno pod teretom surove liberalne ekonomije — jeste.
Na pitanje zašto se u ovakvoj situaciji poslovično u Francuskoj dešavaju protesti, profesor političke sociologije na Fakultetu političkih nauka i potpredsednik Ujedinjenog granskog sindikata „Nezavisnost“ dr Zoran Stojiljković kaže da je u pitanju francuska kultura protesta i dijaloga, ali iznad svega i društvene solidarnosti.
„Ono što je interesantno u čitavoj priči je da Francuska nema ni osam posto, u najboljem slučaju između osam i deset odsto sindikalizovanih radnika. A toliki uporni protesti. To znači da svi Francuzi imaju kulturu protesta i dijaloga. Da oni, od studenata do građana, ne podržavaju zaposlene, taj mali udeo sindikalno organizovanih ne bi mogao da napravi ovolike proteste“, kaže Stojiljković za Sputnjik.
Ono što je tipično za Francusku, pa i u izvesnoj meri za Španiju, Italiju, pa i Grčku, jeste ta vrsta građanske, društvene solidarnosti i borbe za svoja prava, podvlači on.
„Za razliku od njih, kada vidite Srbiju — nema solidarnosti, nema energije za proteste, nema svesti o tome da će moji protesti biti podržani od strane drugih i postoji ta strategija preživljavanja, u kojoj se i oni koji su visokoobrazovani, poput medijskih radnika i profesora, teško usuđuju da štrajkuju i u tom štrajku budu uporni i solidarni“, kritičan je Stojiljković.
On smatra da nikada više kod nas nije bilo potrebe za političkom, a pre svega sindikalnom organizovanošću, a nikada manje poverenja u sindikate. Za to Stojiljković krivi upravo sindikate.
Zapitao je šta je sa solidarnošću i jesmo li do te mere postali partijska država gde su partije na vlasti kanal za zapošljavanje. Oni koje su partije zaposlile nisu mnogo manje brojni od ostalih „običnih“ radnika, smatra on.
„Treba razmišljati o tome zašto je tako malo solidarnosti i spremnosti na angažovanje u sindikatima jer, prosto smo se vratili u 19. vek. Mnogim zaposlenima ona maksima osam sati rada, osam sna i osam slobodnog vremena, danas izgleda kao bajka. Da ne govorimo o nezaposlenima koji pokušavaju da nešto zarade po ceo dan u sivoj ekonomiji. Znači, imamo razloga da se bunimo“, konstatuje Stojiljković.
Po njegovoj oceni, ili u to više ne verujemo, ili smo cinično svesni toga da vlast ne stanuje pretežno u Beogradu, nego recimo u Ženevi ili Briselu, a da za borbu protiv njih treba i međunarodna solidarnost.
Osvrćući se na zbivanja u Francuskoj, kaže da se tu radi o globalnom interesu kapitala, pa i socijalisti na vlasti u Parizu rade istu stvar.
I kako se poneo predsednik Francuske Fransoa Oland? Pa sasvim očekivano, pokazalo se da je prvo zaštitnik interesa kapitala, pa tek posle socijalista, šta god to danas značilo.
Poručio je da će nastaviti sa nepopularnim reformama u oblasti rada, uprkos štrajkovima koji su paralisali zemlju.
„Nastaviću, zato što smatram da su to dobre reforme“, rekao je Oland novinarima na marginama samita G7 u Japanu. U društvu u kome je bio, samo je tako i mogao da kaže.
Ostao je dosledan u obećanju od pre deset dana da ga protesti neće naterati da odustane od zakona o radu.
I premijer Manuel Vals je bio izričit.
„Neću da povučem zakon. Dobar je za javnost, dobar je za poslodavce, zato će biti dobar i za zaposlene!“, poručio je on. Time je praktično priznao da se pri njegovom kreiranju mislilo baš tako kako je rekao, na poslodavce i javnost.
Koliki je udeo zakona o radu u Olandovoj popularnosti nije poznato, ali je prema poslednjim ispitivanjima javnog mnenja, objavljenim pre mesec dana, ona na rekordno niskih 17 odsto.
