To što je bio i političar i pisac — tim pre bi trebalo da mu bude posvećena veća pažnja — kaže o svom stricu Dobrici Ćosiću istoričar Predrag Marković, jedan od učesnika nedavnog skupa u Udruženju književnika kojim je obeleženo dve godine od Ćosićeve smrti.
— Svi misle da mi je ujak zato što nam se razlikuju prezimena, a to je otuda što su moj otac i on braća od tetke, a ne rođena braća. Dosta smo bili bliski. Kod njega su me prvo vodili da se pohvale kad sam dobar đak ili kad sam imao neki uspeh. Posle, kad sam odrastao, družili smo se „samostalno“. Uticao je na mnoge velike odluke u mom životu, pa i na to šta ću studirati.
Kažete da Vam je Dobrica spasao život. Šta se dogodilo?
— Jeste. Ja sam bio nedonošče, rekorder nedonošče, a u to vreme nije bilo inkubatora u Beogradu. Moja majka se, u strahu za sina, zaključala u lekarsku sobu sa mnom… I tada je Dobrica — na sreću tada nije bio disident — uspeo iz Zagreba da dobavi inkubator. Tako smo od početka mog života na neki način povezani.
U tekstu koji ste pročitali u UKS, a koji ste pisali u danu Ćosićeve smrti, dominira kontradiktornost u interpretacijama Ćosićevog i života i dela.
— Njega napadaju za potpuno suprotne stvari. Napadaju ga u jednom trenutku da je jugoslovenski unitarista, a u drugom da je razbijač Jugoslavije. Da je srpski nacionalista, ali i da je izdao srpstvo. Napadaju ga da je autoritaran i antimodernista, on koji je napisao „Korene“, roman o evropeizaciji, „Korene“, sa Vukašinom Katićem koji je simbol evropejstva u našoj kulturi. Većina tih napada su ili iz zlonamerno istrgnutih citata ili na osnovu potpuno izmišljenih stvari. Mi smo nezrela kultura nedovoljne spremnosti da se prizna greška i da se prihvati drugo mišljenje.
Ako uzmemo u obzir podatke koje je akademik Miro Vuksanović izneo u UKS i da je u poslednje dve godine odbranjena samo jedna disertacija o Ćosićevom delu, kao i da je njegovo ime izostalo sa spiska sto reprezentativnih srpskih pisaca — da li bismo ipak mogli govoriti o pretežnom mišljenju?
— U Rusiji niko ne dovodi u pitanje Šolohova, Bulgakova, ne pada im na pamet da preispituju Maksima Gorkog, bez obzira na njegovu problematičnu političku ulogu. Što se tiče odbrane doktorata — mi smo tanka kultura, nemamo dovoljno temeljnih dela, imamo jednu istoriju književnosti, nemamo istoriju srpskog romana… A ti spiskovi pisaca — to je toliko privatno i privatizovano da je to bruka.
Da li je to ipak otuda što Ćosićeva ličnost sa književne izlazi u ideološku, političku, da li to celu priču senči?
— Zašto senči? Šta je bio Njegoš? Tim pre bi trebalo da mu bude posvećena velika pažnja.
Ćosićev stav koji se ticao rešenja Kosova nisu, kako kažete, razumeli kafanski srpski političari.
— Zato što se ti kafanski srpski političari nisu suočavali sa realnošću. Oni su rekli: „Ma, kakva podela Kosova, Kosovo je naše, ne damo metar“. A onda smo izgubili sve. U doba kad je on razgovarao o podeli Kosova, Albanci bi bili zadovoljni sa trećinom, četvrtinom. Polovina već — izbezumili bi se od sreće. A sad ne daju Zajednici srpskih opština nikakvu vlast. To će biti kao kulturno-umetničko društvo. E sada, šta bismo mi dali za bilo šta od srpske uprave na Kosovu. Naravno sada bi svi rekli, eto ovaj izdajnik priča da Kosovo nije naše… Pa, da li jeste?
Govorite kao istoričar ili kao političar?
— I kao jedno i kao drugo. Dobrica se suočio s tim problemom ranije od većine ljudi. On je već 1968. shvatio da se nešto dešava na Kosovu i pokušao je na to da upozori. Onda su ga napali kosovski Srbi i izbačen je na čuvenoj sednici CK u maju ′68. Dobrica je mešavina dva svoja junaka — sebe je zamišljao kao Vukašina Katića, a završio je kao Aćim Katić, onaj koga je narod pregazio kada je pokušao da brani državnu imovinu, o čemu svedoči jedna potresna scena u „Vremenu smrti“. Tako je moj čiča Dobrica nehotice predvideo svoju sudbinu. On nije bukvalno pregažen, ali simbolički ga je narod potcenio, da ne kažemo pregazio.
Kako je Dobrica reagovao na razna obezvređivanja?
— Njega je jedna stvar strašno kopkala — šta će nove generacije da misle o njemu. Mislio je šta li ti mladi misle. Ja sam ga tešio time da mladi ne misle o velikim knjigama i da ne misle o njemu koliko ne misle ni o Tolstoju. Taj prividni nedostatak zanimanja za delo Dobrice Ćosića je deo jednog šireg fenomena jer se odnosi na bilo koje „debelo“ književno delo. To je zapravo znak male pažnje prema bilo čijem književnom delu.
Šta bi Vam danas rekao Ćosić da vidi da ste se politički aktivirali?
— Njegov deda, a moj pradeda, Lesa je crkao zbog politike, tako da je to nama u krvi. Lesa je sam finansirao svoju političku kampanju, zadužio se, izgubio izbore i onda je precrkao. Dobrica je bio s njim kao dete, otrčao je do babe, a baba je rekla: „Dockan crče pseto“. Zato što je Lesa bio zadužio celo imanje. Bio je pošten čovek. Za razliku od današnjih političara, on je svojim novcem finansirao kampanju i — sve je izgubio. Tako da je to usud potomaka Lesinih.
Šta bi Vam rekao da vas danas vidi kao potpredsednika SPS?
— On je bio partizan i levičar i sigurno da bi mu to bilo bliže nego neka druga moja politička opredeljenja. U smislu odabira opcije ne bi bilo problema. U smislu žrtvovanja udobnosti — ne bi imao šta da mi kaže, on je žrtvovao više. Mogao je da bude srpski Havel. Nije imao nikakvu korist od politike, ni dnevnicu nije hteo da uzme kad je išao u inostranstvo, a proveo je dve trećine svog mandata na konferencijama po svetu. Vozio se u „floridi“, hteo je da se vozi u domaćem autu. Bio je politički idealista. Čak i u dubokoj starosti.
Sa kojom emocijom ga se sećate, kakav je to bio čovek?
— Dobrica…
