U distopijskoj knjizi „Otadžbina“ britanski pisac Robert Heris bavi se mogućnošću da je Hitlerova Nemačka pobednica Drugog svetskog rata. Uopšte, alternativna istorija ili metoda šta-bi-bilo-kad-bi-bilo, karakteristična pre svega za pisce naučne fantastike, može da bude pogodna za razvoj novih teorija i povlačenje istorijskih konstanti.
Tako, čitajući „Otadžbinu“, na prvi pogled bi se moglo zaključiti da su razlike između Hitlerove Evrope i današnje Evrope neznatne — Nemačka je najveća evropska ekonomska sila, nemačka valuta je bila najjača u Evropi (dok je nije zamenio evro), gastarbajteri hrle u Nemačku na rad, Nemačka je prva politička sila Evrope… Međutim, kada zagrebemo ispod površine, dolazimo do suštine — kakva Nemačka i kakva Evropa?
Jer ispod uglađene površine Nemačke opisane u Herisovom romanu krije se monstruozna tvorevina sazdana na jevrejskim i slovenskim leševima, opljačkanom nacionalnom umetničkom blagu, izrabljivanju miliona „rasno nepodobnih“ robova…
Hitlerov plan za „Novu Evropu“ bio je sačinjen iz dva dela — jedan se odnosio na Zapad, gde su, prema nacističkom učenju, živela nemačka „rasna braća“, drugi za Istok, gde su živeli Jevreji i Sloveni, „rasno nepodobni narodi“.
Konkretan plan za Srbiju bio je da se prostor oko Dunava „raščisti“ od Slovena i formira pokrajina Eugenija sa Princ Eugenštatom (Beogradom) kao glavnim gradom, priča istoričar Predrag Marković, koji je sa kolegom, istoričarem Čedomirom Antićem autor knjige „Alternativna istorija Srbije“.
„Mi bismo sada, ako bi naši preci uopšte preživeli, bili negde u planinama južno od Zapadne Morave. Severno od toga, ostatak našeg naroda bio bi neka vrsta roblja. Poljacima se spremala još gora sudbina, Rusima još gora. Slovenski narodi bili su predviđeni ili za roblje, ili za istrebljenje“, kaže Marković.
Hitlerov plan za Poljsku i SSSR podrazumevao je uništenje elita slovenskih naroda i pretvaranje njihovih ostataka u roblje. Veliki gradovi, poput Varšave, Lenjingrada ili Moskve bili bi uništeni, a neki delovi SSSR bili bi naseljeni Nemcima.
Krim bi postao pokrajina Gotland (germansko pleme Goti, tokom Velike seobe naroda u 4. veku zadržalo se jedno vreme na Krimu), bio bi naseljen Nemcima i služio bi kao odmaralište. Novi riteri, SS vitezovi, dobili bi delove istočnoevropskih prostranstava pod svoju upravu i njima zapovedali kao feudima.
Prema Markovićevim rečima, Hitlerova ideja o „narodu bez prostora“, podrazumevala je da se istočno i južno od Nemačke, raščiste zemlje za naseljavanje Nemaca, što danas, kako kaže, „izgleda ludački i utopistički“.
„Kada diletanti i polupismeni ljudi, kao što je Hitler, dobiju toliku moć, i to toliku moć nad tako dobrim narodom kao što su Nemci, dođu na pola koraka do ostvarenja svojih ideja“, objašnjava Marković.
Za zapad evropskog kontinenta, međutim, nije bila predviđena takva sudbina. Rat na Zapadu bio je daleko uglađeniji, kaže Marković. Francuzi žale selo Oradur koje je spaljeno 1944, ali to je, prema njegovim rečima, hiljaditi ili desetohiljaditi deo patnji koje su podneli narodi SSSR-a.
„Svakom preporučujem da pogleda beloruski film ’Idi i gledaj‘, o tome kako izgleda nacistički masakr jednog sela na početku Drugog svetskog rata. Tu se pokazuje nemilosrdni karakter tog rata, koji je takav postao tek na istoku“.
Kada sve ovo znamo, kako možemo da ocenimo pokušaje revizije istorije i negiranje uloge Crvene armije u oslobođenju Evrope od nacizma? Jer, kako smo videli, na istoku Evrope u pitanju nije bio samo rat između vojski koje se bore za političku prevlast, već borba na život i smrt, za opstanak i pravo na život.
Istorijska istina može se uporediti sa pričom o tome kako slepci vide slona, kaže Marković; jedni ga vide kao crevo, drugi kao zid, treći kao stablo. Istorija se odavno ne posmatra kao monolitna zbirka nepobitnih činjenica, ali to ne znači da su sva tumačenja dozvoljena i da je potpuna relativizacija opravdana. Činjenicu da su ruski i ostali narodi SSSR-a podneli najveći teret Drugog svetskog rata, nemoguće je osporiti, objašnjava Marković.
„Ruski narod je u tom ratu doživeo onu mističnu ulogu koju su mu ranije pripisivali pravoslavni mislioci — da će ruski narod spasiti svet — na svojim plećima izneo je svet iz pakla Drugog svetskog rata“, zaključuje on.
Revizija istorije prisutna je na prostorima Istočne Evrope od raspada SSSR-a. Gradovima pribaltičkih država marširaju veterani estonskih, letonskih i litvanskih SS divizija, ruše se spomenici crvenoarmejcima, Hitlerovi sledbenici proglašavaju se borcima za nezavisnost.
Borba za nezavisnost i borba na strani nacista su, prema Markovićevim rečima, dve različite stvari, jer u istoriji postoje situacije kada treba odabrati stranu — ili ste za Hitlera ili ste protiv njega.
Tako i ukrajinske vlasti koketiraju sa uspomenom na ukrajinske kvislinge. Ta je „tradicija“ započela dolaskom na vlast predsednika Viktora Juščenka, prekinuta je posle njegovog odlaska i dolaska na vlast Viktora Janukoviča, a intenzivirana je njegovim svrgavanjem u državnom udaru.
Radi se o zločinu nad ukrajinskom istorijom, kaže Marković i dodaje da Ukrajinci moraju da budu oprezni zbog sebe.
„Da li zaista žele da se odreknu tog junačkog, veličanstvenog dela svoje istorije, da su bili deo armije koja je spasila svet? Zar zaista Bandera treba da ostane ukrajinski nacionalni heroj, a ne maršal Timošenko?“, zaključuje Marković.
