Taj, kao i mnogi drugi događaji u svetu u poslednje vreme, navode sve češće na pomisao da se nalazimo na pragu još jednog strašnog, trećeg svetskog rata. Pitamo Jakunjina da li i on ima takav utisak:
— Tokom čitavog svog postojanja Međunarodni Fond „Dijalog civilizacija“ pokušava da privuče pažnju političara i aktivnih društvenih delatnika da razvoj situacije koji vidimo ne čini svet bezbednijim, nego opasnijim. Kao Rus koji u genima ima mržnju prema fašizmu, nacizmu i ratu, ja mogu da kažem da kod nas ta bojazan postoji. Ali kao predsednik „Fonda Nacionalne slave“ mogu reći da ta bojazan postoji i kod mnogih predstavnika Evrope, kod američkih kolega, i vi ste počeli od tragičnog događaja, rušenja ruskog ratnog aviona, ako u ovom trenutku turski zvaničnici preuzimaju za to odgovornost, meni se čini da je to veoma opasan, da ne kažem provokacioni postupak. Ruski avion, ruski vojnici nalaze se u Siriji da zaštite svet od opasnosti takozvane Islamske države zabranjene u našoj zemlji. To priznaje ceo svet. Predsednik Francuske Oland pozvao je da se organizuje velika koalicija za borbu protiv terorizma, a danas, posle ovog događaja, svet je odbačen unazad. Kome je to potrebno? To je potrebno onome ko hoće da podrži terorizam. I nikome više. To je tragično stanje u koje je svet doveden samo zahvaljujući tom agresivnom postupku prema ruskom avionu, koji nije nikome predstavljao pretnju.
Da li će svet naći u sebi snage da tu situaciju prevaziđe i napravi takvu koaliciju, jer ako se svet ne ujedini u borbi protiv te ideologije, koja nije nikakva država, već opasna ideologija, opasnost zaista preti celom svetu?
— Naravno, to je ideologija, to je pokret i to se ne može nazvati državom zato što ta država nema granica, ona ima ideologiju otimača i teroriste i to što se ona tako zove, i uvek pratimo rečima „zabranjena u Rusiji“, ali naći snagu da se ne dopusti dalje kretanje sveta prema velikom ratu, ja verujem da takva mogućnost još uvek postoji. Ali zato je potrebno da zapadni politički lideri jasno izraze svoje stavove prema tome, jer u uslovima rata koji u suštini svet vodi protiv terorizma, nema nikakvih opravdanja ni povoda za takvo delovanje od strane jedne države prema ruskom vojnom avionu. Pitanje je da li postoji politička volja Nemaca, Francuza, Španaca, Italijana da kažu: „Dosta!“
Da li uopšte neko danas može i da pomisli da su Turci tu samostalan igrač, jer nije baš jednostavno odlučiti se na rušenje ruskog aviona, ne bilo kog, već upravo ruskog. To je vrlo ozbiljna stvar, i ne radi se to tek tako…
— Znate, nije važno čiji je avion sa tačke gledište međunarodnog prava, ali sasvim sigurno, oboriti avion koji učestvuje u akcijama protiv terorističke organizacije, jeste nešto sasvim drugo. U suštini, to je upravo ono što je rekao ruski predsednik — udarac s leđa. To je postupak učinjen da bi se sačuvala teroristička organizacija koja danas radi pod nazivom ISIS.
I dok mi sve to gledamo, vi organizujete konferencije koje govore o mogućnosti da svet postane bezbedan. Ne čini li vam se da je to utopija?
— Mašta čoveka o blaženstvu i sreći, to je takođe utopija. Želja vernika da dospeju u raj, može se isto nazvati utopijom, prirodna težnja čoveka ka svetloj budućnosti za svoju decu, to već nije utopija, to je aktivna politika koju su sprovodile i koju sprovode mnoge države. Danas se, međutim, na Zapadu govori da država ne treba da bude socijalna država, instrument usmeren na razvoj čoveka, za dobrobit čoveka u društvu. Mi ne možemo sa tim da se složimo, mi mislimo da je to antiutopija koja dovodi do toga da je društvo potpuno dezintegrisano, a u politikologiji se pojavljuje termin atomizacija društva. U Evropi ogroman broj mladih ljudi ne vidi svrhu svog postojanja. U Španiji danas postoji 50 odsto nezaposlenih, u Grčkoj 60 odsto. Zar je to svet kojem teži čovečanstvo, kojem teže Evropljani? Naravno, ne. Sa te tačke gledišta nema razlike da li je to Rus, Italijan ili Španac. Reč je o tome da su interesi određenih političkih krugova potpuno protivurečni sa interesima onih naroda koji njihove lidere biraju za ostvarenje državne politike. Cilj ove konferencije, koja je zamišljena kao međunarodna konferencija o bezbednosti u svetu, jeste da podseti na one napore i žrtve koje je mir imao u Drugom svetskom ratu, i na novi svetski poredak koji je bio zasnovan na dogovorima u Jalti, Potsdamu, Helsinkiju, da postoje instrumenti za sprečavanje rata. Mi o tome govorimo, ali danas se suočavamo sa činjenicom da neodgovornost i nesposobnost da se predvide posledice mogu da dovedu do potpunog kolapsa civilizacije.
Mi danas možemo da kažemo da su te konferencije uspele, tamo napravljeni dogovori su se poštovali. Kad se potpisivao mir, posle Drugog svetskog rata, svi su imali u vidu Jaltu. A danas je mnogo konferencija, ali njihove odluke niko ne uzima u obzir. Imamo upravo primer da su Srbija i samoproglašena republika Kosovo potpisale sporazum u Briselu, i da taj sporazum sad Priština ne želi da poštuje…
— Odgovor se sastoji iz dva dela. Kao prvo, takvo prenebregavanje međunarodnih dogovora svedoči o tome da u svetu nastaje haos. Taj haos nastaje zato što pokušavaju da svedu ulogu instrumenta kao što su Ujedinjene nacije na instrument koji lupa nekakve pečate i zbog delovanja nekih zemalja koje ko zna zašto su prisvojile pravo da govore u ime celog sveta šta je dobro, a šta loše, i koje sebe nazivaju ekskluzivnim nacijama. Mene to podseća na stanje pred Drugi svetski rat i značaj tih konferencija je veliki — one podsećaju da njihov glas treba da se čuje. Tako i moj današnji razgovor sa novinarima predstavlja moju želju da se o nama zna ne samo u ovoj zemlji nego i u Evropi, da se za nas čuje.
Ako ne računamo ratove na Balkanu, moglo bi se reći da u Evropi od Drugog svetskog rata vlada mir. Ipak, ratovi se stalno vode, ali na drugi način… Kako se boriti sa tom strašnom opasnošću koja se zove terorizam?
— Spremajući se za ovu konferenciju gledao sam statistiku i ona je poražavajuća. Ispostavilo se da se u svetu događaju teroristički napadi svakog dana na svakih 40 minuta. To je strašno. Eto i danas smo dobili informaciju o eksploziji na Sinaju, o eksplozijama u Grčkoj, i, naravno, ovo tragično provokaciono obaranje aviona. Prema tome, reći da živimo u miru, bilo bi netačno. Neki naučnici već odavno govore da se treći svetski rat odavno vodi, ali na drugi način. Postoji pojam hibridni ratovi, ekonomski ratovi koji su takođe nezakoniti, i objavljuju se zaobilazeći Ujedinjene nacije. Ja to sada ne govorim kao ruski čovek, već kao čovek koji se profesionalno time bavi. To je veoma, veoma opasna pojava, i to posebno za Evropu. U Evropi su počela i završila se dva najteža rata. Upravo Evropljani moraju da zaustave srljanje u treći svetski rat.
A upravo se u Evropi i sada vodi jedan rat. U Ukrajini država ratuje sa sopstvenim narodom, što predstavlja ogromnu opasnost za Evropu. Kako će se to završiti?
— Meni kao ruskom čoveku uopšte je teško da govorim o Ukrajini, zato što je kod nas u Rusiji i danas smatraju delom ogromnog slovenskog sveta nekad jedinstvene Rusije, nekad jedinstvene ruske imperije, kada danas neko pokušava da izmisli samostalnu naciju, Ukri se zovu, ispostavlja se da su postojala neka istorijska plemena Ukri od kojih potiču Ukrajinci. To je potpuna besmislica, toga nikad nije bilo i samo ljudi koji nisu objektivni mogu sebi da dozvole da o tome govore. Zato je za mene to teško pitanje. Ali to je pitanje o kojem je neophodno govoriti, to je pitanje vezano za postojanje mira u samoj Evropi. I ako čak i u SAD Kongres donosi odluku hoće li biti te američke vojne pomoći ili neće, ali ta pomoć ne može otići bataljonu „Azov“ jer je on nacistička formacija, onda se postavlja pitanje zašto se to ranije nije videlo. Pritom kvalitet američke obaveštajne službe je takav da je prosto nemoguće da nisu videli ko maršira u tom bataljonu i ko koristi silu u Donbasu. Znači da nije bilo korisno da se to vidi i to je najveća opasnost — ako političari, lideri zatvaraju oči da ne bi videli realnost jednostavno zato što je Čerčil jednom rekao: „Da, oni su bitange, ali su naše bitange“ i tada šta ispada — i teroristi, ali su naši teroristi ako vrše akte terora protiv nekog kog smatramo protivnikom. A kako se odnositi prema onom što se desilo u Parizu? To su bili isti teroristi koji su dizali u vazduh kuće u Rusiji, koji su dizali u vazduh ruski avion, koji su aktivirali bombu na prepunom trgu u Istanbulu? Odgovor je samo jedan. Kod nas se kaže, ne treba menjati nameštaj nego one koji su taj nameštaj razmestili.
Ali ko je razmestio? Mi vidimo da kad god dođe vreme da se ukinu sankcije Rusiji, počne rat, kad se sankcije produže, on se smiruje. Ko to radi, i zašto?
— Jedan od mojih ukrajinskih prijatelja mi je pričao da u centru Ukrajine u jednom mondenskom hotelu nekoliko spratova pripada strukturama američke obaveštajne službe. Svi to znaju.
Iz ovog našeg razgovora može se zaključiti da je za rešenje ovako velikih problema u svetu neophodan konsenzus. Ovih dana dogodilo se nešto prilično neobično — Ujedinjene nacije su donele jednoglasnu rezoluciju o Siriji. To daje nadu…
— Nadu je davala, nadu daje, ali današnji događaj — obaranje ruskog vojnog aviona — dovodi u veliko pitanje mogućnost nastavka tog pokreta. Neko neće da taj pozitivni pokret, koji objedinjuje države i narode protiv zajedničkog zla, ujedini Evropu. Meni se tako čini.
