Kada je nedavno nemački novinar Boris Rajtšuster, pozivajući se na istraživanje jedne zapadnoevropske obaveštajne službe, u svojoj knjizi „Putinov tajni rat“ objavio kako šef Kremlja preko škola u kojima se trenira ruska borilačka tehnika sistema, kontroliše jedinice u Nemačkoj i drugim zemljama u Zapadnoj Evropi, ponovo se pokrenula priča o toj, po mnogo čemu, specifičnoj borilačkoj veštini.
Sputnjik je istraživao kakav status imaju njeni polaznici, ko je trenira, na koji način su „aktivni“ njeni članovi, i da li su i srpske službe bezbednosti zainteresovane za njihovo delovanje.
Nije nepoznato da je ta borilačka tehnika sastavni deo obuke elitnih ruskih jednica Specnaza, ali je manje poznata činjenica da je u Srbiji prisutna već 15 godina. Trenira se u Beogradu, ali je aktivno i još nekoliko grupa u Nišu, Kragujevcu i Pančevu.
Još jedna izmišljotina Zapada
Miloš Malić, osnivač i glavni trener beogradskog Sistema kluba „Hrast“, zvanično priznatog kao glavna sala ruskog sistema u Srbiji, tvrdi da čovek ne treba da bude poseban da bi trenirao tu veštinu, ali treba da bude mentalno jak i spreman da se menja.
Suprotno verovanjima, sistemu ne treniraju samo zaposleni u vojsci, policiji, privatnim službama obezbeđenja, već su kao i u ostalim borilačkim sportovima prisutni ljudi iz najraznovrsnijih profesija — programeri, medicinski radnici, umetnici, studenti, ekonomisti, vodoinstalateri, a mogu je vežbati i deca.
„Ne treniraju je siledžije, kriminalci, psihotične osobe koje bi da nadjačaju druge i da se iživljavaju. Privučeni famom o Specnazu i smrtonosnim tehnikama, oni pokušaju da se priključe, ali veoma brzo odustanu. U sistemi se mnogo radi na sebi, a svaka agresija se brzo razotkrije“, objašnjava on.
Komentarišući medijske spekulacije i etiketiranje vežbača sisteme kao „ruskih špijuna“, Malić kaže da je to još jedna zapadna medijska senzacionalnistička epizoda, koja neće biti i poslednja.
„Neko je tamo u Nemačkoj rešio da digne dimny zavesu i plaši publiku Putinom, dok im na stotine hiljada muslimanskih imigranata dovode u susedna dvorišta. Prema toj knjizi i pisanju medija mi smo plaćeni, slani na obuku u Rusiju, imamo ruske pasoše. Evo ja koristim ovu priliku da protestujem što je neko ukrao sve te pare i moj pasoš“, ironičan je Malić.
Ni srpske službe bezbednosti nisu ostale imune, pa se već godinama unazad dešava da se treninzima „spontano“ priključe pripadnici BIA, MUP-a Srbije i Vojno bezbednosne agencije.
„Vežbaju nekoliko meseci, vide da nismo nikakva paravojska, da nema nikakve ideologije, ni politike, već samo znoj i sklekovi. Odu, napišu svoj izveštaj, i svako radi svoje dalje“, ističe Malić i dodaje da mu to lično ne smeta, već da naprotiv, to samo znači da neko brine, i stalno prati potencijalno problematične grupe.
„Lakše spavam kada znam da je tako. Sa naše strane, uvek su otvorena vrata svim službenim licima koja bi da treniraju. To je minimalan doprinos koji možemo da damo da nam okruženje bude bezbednije“, naglašava on.
Veza sisteme i Specnaza — prošlo vreme
Odgovarajući na pitanje da li je sistema sastavni deo obuke i drugih elitnih vojnih jedinica u Evropi, Malić kaže da je vrlo teško tvrditi da neka vojna jedinica trenira samo jednu borilačku veštinu.
On podseća da su za vreme hladnog rata jedinice poput Specnaza, Delta forsa, SAS-a i Legije stranaca krile svoje borbene tehnike, ali da je danas situacija drugačija.
„Danas je sve to otvoreno i svi sve treniraju. I to je dobro. Verujem da danas ima jedinica u Rusiji koje više rade izraelsku ’krav maga‘ nego sistemu, dok neki treniraju najviše džudo i kik-boks. Cela ta veza između sisteme i Specnaza dolazi iz određenog vremenskog perioda, koji je prošao. Veština, a i majstori, su odavno prešli na civilnu stranu, što je doprinelo dodatnom razvoju veštine i njenom prilagođavanju civilnoj upotrebi.“
U Rusiji nikada nije bio i to doživljava kao veliki hendikep. Programer je po profesiji, pa zbog posla već tri godine živi i radi u Oslu, ali i tamo vodi klub. Kako kaže, nema pristup nikakvim poverljivim informacijama, ne kreće se u društvu interesantnom za špijune, a kad ne radi sklekove, onda čita ili je na pecanju.
Bez obzira na to, po preseljenju u Oslo, bio je meta novinskih napisa. Međutim, pored njegove strepnje većih neprijatnosti nije imao.
„Prva reportaža o mom radu i pored moje izjave da nisam nikada bio vojno lice i da nikada nisam bio u Rusiji, imala je naslov ’Trener ruskih specijalaca na našem stadionu‘. Kad kažem da nisam bio u ratu, a da sam pre rata išao svako leto kod dede i babe na Kordun, oni napišu: ’Prethodno prisutan na kasnije ratom zahvaćenim prostorima‘. Mene to praktično razoruža“, prepričava Malić svoje iskustvo sa norveškim medijima.
Zainteresovanost u Evropi za tu vrstu borilačke veštine je, kako kaže, velika. Dosta se trenira u Francuskoj, Nemačkoj i Belgiji, dok se to ne bi moglo reći za bivše jugoslovenske republike i njene susede.
„Mislim da trenutno nema zemlje u Zapadnoj Evropi gde nema klubova. Tamo ljudi imaju para, mogu da odvoje novac da putuju na seminare, da posećuju trening kampove i da se redovno usavršavaju“, zaključuje on.
Sistema — mir, a ne agresija
Ruski sistem, odnosno sistema, kako je Rusi nazivaju, iako stara veština, dobro je rešenje za izazove koje nameće moderan način života. Sa svojim specifičnostima donosi niz prednosti u odnosu na većinu borilačkih veština jer, između ostalog, nudi specijalizovane vežbe snage kombinovane sa kretanjem i disanjem različitom brzinom.
Same vežbe su dizajnirane da koriguju položaj tela i razviju veliku izdržljivost, a osim toga služe da se otkriju i uklone negativne emocije.
U ruskom sistemu nema udaraca, šuteva ili bacanja koji trajno uništavaju zglobove (onog ko ih izvodi). Suštinska razlika u odnosu na ostale slične aktivnosti je metodološka — sistema polazi iz mira, a ne agresije i želje da se razori protivnik. Vežba se kako da se udarci apsorbuju, preusmeravaju i izbegavaju, radije nego da se blokiraju na krut način.
Ta borbena tehnika teži da nauči čoveka niz osnovnih ideja i principa koji će mu omogućiti da improvizuje i da nađe spontana rešenja u borbi.
Sistema ima još unikatnih praksi, poput masaže, tehnika relaksacije, doziranih pritisaka unutrašnjih organa (utrobe), koje polaznici, pod nadzorom instruktora, uče kako da primene na svojim partnerima i sebi.
Iako je u najvećoj meri treniraju muškarci, tu borilačku veštinu mogu trenirati i deca, po modifikovanom programu, ali i pripadnice nežnijeg pola.
