Smatra se da je istorija „Sovjetskog šampanjca“ kao svetski poznatog brenda povezana sa velikom pobedom Crvene armije u Drugom svetskom ratu. Kada je 1945. godine SSSR bio nadomak velike pobede, Staljin je smatrao da bi veliki dan trebalo proslaviti uz šampanjac, i to domaće proizvodnje, čiji kvalitet ne bi bio lošiji od francuskog. Bilo je potrebno smisliti proces koji bi omogućio bržu proizvodnju penušavog vina nego što je standardna, koja u proseku traje nešto više od tri godine. Osim toga, ideja je bila da se osmisli „masovna“ proizvodnja.
Ideja šampanjizacije vina na novi način, može se čak reći i industrijski, rodila se još tokom ’30-ih godina 20. veka, a pred kraj rata počeli su laboratorijski eksperimenti u Krasnodarskom poljoprivrednom institutu. Idejni tvorac je naučnik Georgij Agabaljanc. Danonoćni multidisciplinarni rad, uz znanja iz fizike, mehanike, hemije, kinetike i biologije doveli su do usavršavanja svih procesa, od pripreme do flaširanja penušavog napitka. Pedesetih godina prošlog veka počinje i masovna proivodnja sovjetskog penušavca na ovaj specifičan način, a on dobija ime „Sovjetski šampanjac“.
Suština novog procesa šampanjizacije vina se sastoji u tome da se, za razliku od klasičnog načina, sekundarna fermentacija ne odvija u buretu, već vino pod konstantnim pritiskom „teče“ istom brzinom kroz 7 ili 8 spojenih velikih metalnih rezervoara. Ovaj proces ne samo da je doveo do značajno brže proizvodnje i sniženja cene flaše do 20 odsto, već kako kažu stručnjaci, omogućava i proizvodnju kvalitetnijeg penušavog vina. Stoga ne čudi što je i čuvena francuska kuća „Moet“ još 1975. godine kupila licencu za proizvodnju penušavca po sovjetskoj tehnologiji. Inače, jedna od prvih fabrika koje su proizvodile sovjetski penušavac je i Moskovski zavod šampanjskih vina, koji radi i danas i organizuje degustacije i obilazak fabrike za mnogobrojne interesente.
Sovjetska zaostavština i budućnost ruskog vina
Predsednik Saveza vinogradara i proizvođača vina Rusije Leonid Popovič objašnjava u razgovoru za Sputnjik da nije bitan sam proces izrade penušavog vina, koliko kvalitet sirovine, odnosno grožđa, i dodaje da mnogo zavisi i od iskustva, to jestt umeća samih vinara.
„Sam proces šampanjizacije malo utiče na fine note dobijenog vina. Ovde je znatno važnija sirovina, odnosno kvalitet grožđa, kako bi se dobilo izvrsno penušavo vino. Ako je grožđe loše, onda se ni u samoj Francuskoj, Italiji ili Španiji ne možete dobiti dobro vino“, kaže Popovič.
A Rusija ima čime da se ponosi i čemu da se nada. Popovič kaže da se njegov optizimam bazira na onome što čuje i vidi od svojih kolega širom ruskih vinogorja. Ne sme se zaboraviti i velika podrška države ovom sektoru privrede. Ruku na srce, nije sve ružičasto, s obzirom da je SSSR, prema rečima predsednika Saveza vinogradara i proizvođača vina Rusije, 1985. godine dostigao fantastično drugo mesto na svetu po broju zasađenih vinograda i proizvodnji grožđa. Tada je bilo 1,4 miliona hektara vinograda, a iz zemlje se godišnje izvozilo 7 miliona hektolitara, odnosno isto onoliko koliko, na primer, mediteranska Portugalija ukupno proizvede. Popovič dodaje i da statistika kaže da se u SSSR-u te 1985. godine ispijalo godišnje 25 litara vina po glavi stanovnika, dok danas u Rusiji svega sedam litara.
U poslednjih pet godina, ruska vina osvojila su 250 nagrada na najprestižnijim svetskim takmičenjima, ali se nažalost ta priznanja stručnjaka nisu odrazila na povećanje izvoza i popularnosti. Kako bi se ruski izvoz vina pretvorio u ozbiljan i unosan posao, neophodna su ogromna ulaganja, najpre u marketing i promociju, s obzirom da kvalitet kao takav već postoji.
Mit je da se u Rusiji pije samo votka, ili u poslednje vreme pivo. Naime, Rusi se razumeju u domaće vino i rado ga piju. Bez obzira što vino nije na sankcionom spisku, svega 30 odsto od ukupne količine popijenog vina godišnje čine ona iz uvoza.
Ali to ne čudi, jer u Rusiji se gaje dobre sorte grožđa. Leonid Popovič kaže da samo na Krimu ima oko sto autohtonih sorti grožđa, a da neke potiču još iz antičkih vremena. A tu je još i ruska republika Dagestan, gde do današnjih dana rastu i određene nekultivisane sorte i gde se, prema rečima Popoviča, može naći do 150 autohtonih sorti.
„Interesantna je i desna obala reke Don, gde se može naći ’vinogradarska enklava‘ sa svojih 30-40 autohtonih vrsta. Prema našim saznanjima, neke od njih tu rastu i po više hiljada godina, što su potvrdila i genetska ispitivanja“, zaključuje predsednik Saveza vinogradara i proizvođača vina Rusije.
Istorija klasičnog šampanjca u Rusiji
Prva penušava vina u Rusiji su pravili donski Kozaci još sredinom 17. veka pored Cimljanskog i Kumšatskog naselja. Ta penušava vina, iako veoma različita od onoga što danas znamo kao šampanjac, bila su popularna po čitavoj Rusiji. Upravo cimljansko, inače veoma traženo i danas, bilo je omiljeno piće vojskovođe Platova, koji je sa sobom i u bojeve nosio po nekoliko flaša. Pobedu nad Napoleonom veliki Kutuzov je, pričaju, proslavio baš uz čašu cimljanskog penušavog vina. Uopšte, popularnost ovog pića je značajno porasla nakon velike pobede u Otadžbinskom ratu.
Jasno je da donski Kozaci nisu imali nikakvo francusko iskustvo u pravljenju šampanjca. Svoj penušavi napitak od vina pravili su na sopstveni način uz čisto narodsko iskustvo. Pa ipak, ispostavlja se da su klimatski uslovi u ovim kozačkim naseljima bili veoma slični onima u Šampanji.
U istoriji ruskog šampanjca bitna je 1799. godina. Upravo tada su po nalogu ruskog imperatora Pavla Prvog, a pod rukovodstvom akademika Palasa počeli prvi eksperimenti pravljenja šampanjskih vina na Krimu. Ogledi su trajali nekoliko godina, pa je 1812. godine počela organizovana proizvodnja penušavih vina na Krimu. A od 1840. godine se u Rusiji proizvodi penušavo vino „Aj Danil“, iza kojeg stoji knez Voroncov. Znalci su govorili da je to bilo vino dobrog kvaliteta, ništa lošije od francuskog.
Velike štete je pretrpela proizvodnja vina tokom Krimskog rata. Englezi i posebno Francuzi namerno su sekli plemenite čokote vinograda i uništavali opremu, kao i dokumentaciju sa dugogodišnjima klimatskim i tehnološkim podacima o proizvodnji visokokvalitetnih vina.
Nakon toga knez Golicin obnavlja proizvodnju šampanjskih vina u Rusiji. Knez je smatrao da se u Rusiji može praviti kvalitetno penušavo vino, podjednako dobrog kvaliteta kao što je francusko. Svoje stavove on je bazirao na sopstvenim dugogodišnjim posmatranjima i istraživanjima kako u Šampanji, tako i na Krimu i na Kavkazu.
Kada je knez Golicin shvatio da francuske sorte grožđa koje su odgojene na Krimu ne daju vino očekivanog kvaliteta, on je počeo da traži sorte koje bi mogle harmonično da ih dopune. Godine uporne potrage su urodile plodom, pa je francuskim sortama pino dodat šardone, aligote, lokalna sorta mkrverd i mnoge druge.
Savladavši podsmehe dokone i razmažene aristokratije — do tada navikle da pije samo francuska vina, a koja je pak imala veliki uticaj na dvor i carsku vladu, Golicin je koristeći sopstvena naučna dostignuća i veliko praktično iskustvo stečeno u Šampanji, uspeo na tržište da izbaci 60 hiljada flaša vrhunskog krimskog šampanjskog vina „Novi svet“.
Baš ova partija vina bila predstavljena 1900. godine na jubilarnoj Svetskoj izložbi u Parizu. S obzirom da se izložba održavala baš u Francuskoj, svi su pretpostavljali da nema nikakve šanse da bilo koje drugo vino privuče pažnju žirija. Na opšte iznenađenje glavna nagrada je otišla u Rusiju, a od tada su penušava vina u Rusiji zakonski dobila pravo da na flašama istaknu naziv „Ruski šampanjac“.
Ta se tradicija prekida nakon Oktobarske revolucije, a popularnost je stekao „Sovjetski šampanjac“.
