O Narodnom muzeju u Beogradu ovih dana govorilo se češće nego tokom cele protekle godine jer je ova ustanova kulture svoj 172. jubilej obeležila uz najavu da će konačno početi poslednja faza sanacije, adaptacije i restauracije muzejskog prostora na Trgu republike.
Gost naše emisije „Orbita kulture“ bio je ovim povodom član Upravnog odbora Narodnog muzeja u Beogradu, istoričar umetnosti i kustos Nikola Kusovac, koji je pre pola veka bio angažovan u jedinom prethodnom renoviranju centralnog muzejskog zdanja. Posao je tada bio završen za nešto više od dve godine, obavljan je parcijalno, tako da nacionalni muzej nije zatvarao vrata za svoje posetioce, navodi Kusovac.
Šta bi bilo da se zatvore Luvr ili Ermitaž?
Šta bi se dogodilo kada bi, recimo, Luvr, Ermitaž ili bilo koji drugi svetski muzej bili zatvoreni toliko dugo, pita se naš sagovornik i podseća da u drugim evropskim metropolama ne samo da se ne zatvaraju postojeći muzeji, nego se neprestano otvaraju novi.
„Ja sam uvek bio protiv zatvaranja Narodnog muzeja. Čak i u vreme NATO bombardovanja (1999. godine) imali smo otvorene galerije. Znali smo da (francuski predsednik Žak) Širak neće gađati Narodni muzej jer imamo i (radove Pabla) Pikasa… Trebalo je raditi parcijalno, osvežavati jedan po jedan prostor. To se i radi u velikim muzejima. Imate, recimo, 22 kilometra prostora u Ermitažu. Kad bi ga zatvorili celog, to bi bio cirkus!“, priča Kusovac.
Pre pola veka, u vreme kada je bio mladi kustos Narodnog muzeja, Nikoli Kusovcu je poveren zadatak da rukovodi radovima na adaptaciji muzejske zgrade. U to vreme postojala je svest, priča naš sagovornik, da je neophodno što pre završiti taj posao, ne samo zbog značaja nacionalnog kulturnog blaga, nego i zbog velikog broja turista koji su se tada u prestonici zadržavali duže upravo da bi obišli Narodni muzej.
Kule i gradovi
Kusovac smatra da je rekonstrukcija muzeja, predviđena prvim projektom arhitekte Milana Rakočevića, bila previše ambiciozna za siromašan i skroman narod. Preambiciozan je, prema njegovom mišljenju, bio i naredni projekat arhitekte Vladimira Lojanice.
„Sirotinja je teška stvar i nju je najteže lečiti, a mi smo jedan sirot narod, stalno u besparici. Sećam se tih ’poletnih‘ vremena posle Petog oktobra, kada se mislilo da ćemo zidati kule i gradove, da će svi pohrliti ovde da nam bace novac, da nas obeštete. To je bila velika naivnost“, smatra Kusovac.
Na pitanje kome je u interesu da Narodni muzej bude zatvoren 13 godina, šta se krije iza celog sleda događaja, naš sagovornik odgovara da je jedan od razloga za to pokušaj da se kod Srba zatre sećanje.
„Valjda najmanje košta kada ste zatvoreni, ništa ne trošite, ne radite. Teško je odgovoriti na to pitanje… Stalno se priča da su Srbi zagledani u prošlost, da nisu okrenuti budućnosti. Srbi ne znaju ništa! Nema naroda koji je aljkaviji prema svojoj prošlosti. Nema naroda koji je manje zainteresovan da je prati, obrađuje i čuva. Sve ovo o čemu govorimo posledica je naše nezainteresovanosti. Kako to da niko nije reagovao? Znači, nekome ipak odgovara da bude što manje troška, a kod nas kulturu shvataju kao trošak, a ne kao investiciju. To je prva stvar koje bismo se morali osloboditi“, upozorava Kusovac.
Srbija – mesto reciklaže
Prema njegovim rečima, postoji potreba da je Srbija postala „mesto reciklaže, što se vidi i u kulturi – uvozi se bofl, sekundarna priča“.
„Istina je da je nekome bilo stalo da zaboravimo svoju prošlost… onome ko nas je razarao, bombardovao. Srbi su ’remetilački faktor‘ zbog osećanja prema svojoj prošlosti, prema svom identitetu. Vi ćete i danas čuti gospođu (nemačku kancelarku Angelu) Merkel da treba da se manemo toga jer ćemo se lakše uklopiti. Postoji potreba da se od nas pravi amorfna masa, upotrebljiva za ono što drugima odgovara“, smatra Kusovac.
Kad je Beograd bio prestonica kulture…
U razgovoru smo imali i priliku da se podsetimo nekih sada gotovo nezamislivih vremena, kada su u Beogradu gostovale vrhunske svetske izložbe.
„Sedamdesetih godina Narodni muzej uhvatio je dobar zamah. Imali smo niz izložbi, a poseta nam je rasla iz dana u dan. Bili smo nezadovoljni ako nismo imali 4.000 do 5.000 posetilaca dnevno. U ono vreme, krajem prošlog veka, verovao sam da ćemo se naći na nivou jednog Praga, grada s izraženom potrebom za kulturom. Da nije bilo sankcija, prekida, ali i niza naših gluposti proisteklih iz naših prevelikih ambicija koje nisu priličile našoj skromnosti, ne bismo sada morali da krećemo ispočetka“, sa žaljenjem konstatuje Kusovac.
Naš sagovornik, ipak, veruje da je novi rok od 540 dana, koliko je predviđeno za završetak obnove Narodnog muzeja, realan i da će posao konačno biti završen, uz nadu da ćemo nakon toga ponovo moći da uživamo u vrhunskim delima srpske i svetske umetnosti.
