U Beogradskom dramskom pozorištu se za kraj tekuće pozorišne sezone priprema komad „Terorizam“, rađen prema tekstu Olega i Vladimira Presnjakova. Tu crnu komediju, inspirisanu velikom pošašću savremene civilizacije, na scenu postavlja mlada beogradska rediteljka Snežana Trišić, već uveliko poznata domaćoj teatarskoj publici po nizu komada koji se bave dubokim deformacijama modernog društva.
Uloge u toj predstavi poverene su Bojanu Žiroviću, Zijahu Sokoloviću, Petru Benčini, Pavlu Pekiću, Milanu Čučiloviću, Danielu Siču, Nataši Marković, Ivani Nikolić, Paulini Manov, Miloradu Damjanoviću, Danici Ristovski, Vesni Čipčić, Vladanu Miliću, Andriji Kuzmanoviću, Jovu Maksiću i Aleksandri Anji Alač.
U razgovoru sa Snežanom Trišić pokušali smo da saznamo šta je u korenu terorizma, da li je on uzrok ili posledica globalnih kretanja, na kojim se sve nivoima javlja i ko je za njega odgovoran.
Naslov komada je sam po sebi intrigantan, s obzirom na veliki problem sa kojim se u ovom trenutku suočava svet. Kako je ta strašna bolest modernog društva predstavljena u komadu?
Crna komedija „Terorizam“ braće Presnjakov govori o globalnoj pojavi terorizma, ali i o terorizmu kao pojedinačnom, intimnom problemu. Ovde se, zapravo, sa makro-plana ta tema uvodi u mikro-plan kao fenomen. Terorizam postaje, kod komunikacije, metod razrešavanja problema i međuljudskih odnosa.
Inače, u Narodnom pozorištu u Beogradu postavljena je i crna komedija braće Presnjakov „Igrajući žrtvu“ koja je meni, takođe, dobro poznata jer je u jednom trenutku trebalo da ja režiram tu dramu. „Terorizam“ se bavi veoma preciznim raslojavanjem fenomena savremenog društva i načina na koji ono deformiše čoveka i ljudske duše.
A kako to funkcioniše među samim likovima u komadu?
Komad je veoma interesantan jer je sastavljen iz šest naizgled nepovezanih priča. Međutim, kroz razvoj komada shvatamo na koji način su one povezane. Jedan lik se provlači kroz većinu priča, ako ne svojim prisustvom, onda je na neki način važan za svaku od njih. Te priče su povezane jednim zločinom koji se dogodio i načinom na koji se dogodio. Unutar tih priča su veoma zanimljivi slojevi društva. Ima nekog korporativnog sveta, mladih, ambicioznih ljudi koji su u trci za kapitalom i opstankom, koji su uslovljeni svojom egzistencijom, zatim penzionera, vojnika koji su, zapravo, ove specijalne antiterorističke jedinice, pa i nekih najobičnijih, malih ljudi. Reč je o raznim strukturama društva čije su sudbine isprepletane kroz zločin. Veoma su zanimljivi intimni odnosi muža i žene, žene i ljubavnika, tašte i zeta, komšija, kolega… i kako su oni povezani međusobnim terorom, na koji način se taj teror i nasilje uspostavljaju kao neki arhetipski oblik ponašanja.
Terorizam nije nova pojava, ali je u našem vremenu poprimio razmere kakve ne pamtimo u novijoj istoriji. Kako neko ko pripada mladoj generaciji vidite ono što se dešava u svetu? Ko je, prema Vašem mišljenju, suštinski odgovoran za talas terorizma koji je pogodio svet?
To su upravo neka pitanja kojima se sada veoma bavimo na probama, i sam tekst postavlja pitanja gde je, zapravo, teror. Da li je on u koferima i bombama na javnim mestima, na aerodromima, da li je teror među bankarima i visokim privrednicima, da li je među političarima, ili je možda taj problem terora u svakome od nas.
Klica svakako postoji. Mislim da je i nereagovanje neki oblik terora, pomirljivost sa situacijom koja je zaista apokaliptična i veoma komplikovana. Teško je razrešiti tu situaciju, odrediti se da li učestvovati u tome, posebno nama koji potičemo iz jedne male zemlje koja i ne može imati neku veliku odgovornost i učestvovati u globalnom rešavanju problema. Ja taj problem vidim kao akutni i ključni, ali mislim da je on, zapravo, samo jedna mračna, apokaliptična posledica jednog sistema koji je odavno deformisan i pogrešan, jedne politike kapitala. To je, zapravo, vrhovni uzrok i posledica svega, a manifestuje se kroz neke drugačije oblike sukoba određenih zemalja i unutar samih zemalja.
Vi o terorizmu govorite u pozorištu. Kako o njemu, prema Vašem mišljenju, govore mediji? Kako kao neko ko sluša, čita vesti, vidite tu sliku kroz medije, da li je ona istinita, da li je iskrivljena? Da li pozorište može da pomogne da se ona bolje sagleda?
Ja verujem da pozorište može da pomogne. Pozorište, naravno, nema procentualno takav medijski uticaj kao što imaju mediji poput televizije i novina. Pozorište je direktnije, bezobraznije, istinitije, i dalje u pozorištu postoji neki slobodniji način izražavanja, dok su mediji, uglavnom, veoma korumpirani, ograničeni, ali ono što većina naših građana prati jesu vesti koje su uglavnom, biću blaga, svedene, usmerene. Mislim da mi nemamo kroz medije pravu sliku stanja u svetu.
Radili ste na tekstovima Elfride Jelinek, Ežena Joneska, Branislava Nušića, Majkla Frejna… Reč je o veoma raznovrsnom i šarolikom dramskom izboru. Postoji li neka spona u tom nizu, nešto što je Vaš lični autorski pečat u svakom od ovih komada?
Nešto što je meni provokativno i na šta se oslanjam, što istražujem kroz dela i pisce, jesu apsurd i osećanje tragikomičnog u svetu i čoveku. U raznim kontekstima, u potpuno različitoj literaturi, prosto su ta drama i pozorište apsurda meni veoma bliski. To je možda i najveća revolucija u pozorištu i dramskoj literaturi koja se dogodila.
Diplomirali ste 2009. godine, sarađujete sa brojnim domaćim pozorištima, stiče se utisak da veoma mnogo radite. U kakvim uslovima mladi reditelji stvaraju danas u Srbiji?
Uslovi u pozorištu ni za mlade ni za starije reditelje danas nisu nimalo jednostavni. Mladima je, naravno, uvek najteže. Komplikovano je zato što to nije samo pitanje budžeta, naravno. Situacija u zemlji je komplikovana i to se mora odraziti na samu kulturu, možda i najviše, jer je to najmanje važna kategorija vlasti i politike.
Zašto je to tako?
Volela bih da mi neko kaže zašto je to tako, zašto je kultura na poslednjem mestu. Mislim da je kultura jedne zemlje neprocenjivo važna za razvoj društva i naroda i mislim da u to treba ulagati i da ga treba negovati. To se, naravno, ni sada, ni poslednjih godina ne događa, što se odražava na mnoge segmente našeg društva.
