„Kako je moguće da učimo istoriju u Srbiji putem Filipa Višnjića?… Znači, imamo jednog slepog čoveka i narodna pesma je prenošena sa usta na usta. Zar vi mislite da Turska, kao napredna, ozbiljna imperija, nije beležila i najmanju stvar kao što rade sve ozbiljne države?… I pitam se koliko to vekova treba da prođe da neko odavde ode tamo u arhive, nauči turski, krene da vadi i kaže nam: ljudi, dogodilo se to, to, to i to“, reče glumac Predrag Miki Manajlović na tribini „Šta je to Balkan, šta pričaju o njemu i šta bi Balkan mogao da bude“, održanoj nedavno u organizaciji nedeljnika „Vreme“.
Smejurija bez mere
„Pametna i inteligentna javna reč ima svoju vrednost ako se dobro čuje, a da bi bila prodorna, njom moraju da se služe oni koji znaju da je formulišu, oni koje ljudi žele da čuju“, konstatovao je Manojlović nešto pre nego što je prekorio Srbe što žive na epu Filipa Višnjića. „Slabost toga je što mnogi ljudi koji su iz najboljih namera želeli i žele da govore ne mogu da prodru u javnost, i to je tako od ratova koji su vođeni pa sve do danas“, dodao je čovek sa namerama.
Manojlović je prodro u javnost, a izgovoreno je pametno, inteligentno i ima vrednost jednaku kao odgovor na opasku: „Glumac, hajde nešto smešno“. Evo, neki se još smeju. Toliko se „dobro“ čulo.
Smeju se i deca, jer ih već u osnovnoj školi uče da su epske pesme umetnost, da su neke od njih vrhunska umetnost, ali i da je istorija nauka. Osmanistiku pak na Beogradskom univerzitetu proučavaju decenijama, pa i pod tim svodovima odzvanja smeh.
Za to vreme ozbiljni istoričari tvrde da nema dokumenta u osmanskim arhivima koji bi nešto naročito preokrenuo u dosadašnjem tumačenju srpske istorije. A prvi osmanski dokument vezan za istoriju srpskog naroda objavio je još 1857. glasnik Društva srpske slovesnosti.
Sloboda je umela da (s)peva
„Demokratija je luksuz istorije i pređenog puta jednog ili više naroda, građana koji stiču iskustvo i na osnovu tog iskustva, zaključaka i sazrevanja eventualno dolazi do nekog nivoa demokratije“, izgovori Manojlović na pomenutoj tribini.
Čini se, međutim, da previđa etimologiju demokratije, ili je možda uveren da demos nikako ne može biti srpski. Da je drugačije, glumac bi znao da su baš taj pređeni put, iskustvo konstantnih ratova, borba za živu glavu i poluprazan čanak kačamaka — doveli do sazrevanja srpskog naroda.
Pesnik, ovoga puta Višnjić, sve je to — samo — opevao. Potom je uz zvuk struna stvarno prenošeno od usta do usta, sa kolena na koleno, to kolektivno sećanje naroda.
Narodu je, naime, pod vekovnim udarima svakojakih vojski osim džebane i oštrog mača trebalo i nešto što danas zovemo mit. Taj mit je imao pobednički narativ. Dakle, dominantnu vertikalu slobode.
Masovno izlivanje laži
„Kad hoćeš nekog da ubiješ, prvo mu oduzmi ime“, reče nedavno u intervjuu „Politici“ Kamel Daud, alžirski pisac.
U ovom i nizu drugih slučajeva poslednju deceniju na delu je ubijanje identiteta. Baš zbog slobode. Zbog tog pobedničkog i nepokornog mentaliteta.
Naravno da mit nije nauka, naravno da epska pesma nije istorija, ali jeste identitet.
Dakle, ne mora istorijski da postoji Marko Kraljević, ali svakako da istorija beleži postojanje nepokornog duha. Ne mora da postoji ni Banović Strahinja, ali svakako postoji pobednički duh i civilizacijska vrednost u veličini opraštanja kojom je bio zadivljen i jedan Gete.
Poslednja decenija, kako napomenusmo, beleži povećan broj glumaca kojima takvo zvanje ne piše u diplomi. To ih ne ometa da, gde stignu, govore tuđi tekst i igraju uloge pljuvanja uvis ili u vetar, jer misle da jedino tako umazani mogu dobiti aplauze.
Na delu je konstantno, visokofrekventno i nasilno građenje identiteta bez identiteta. Nacije bez naroda. Ljudi bez duha. Osoba bez imena i prezimena. Države bez prošlosti.
Jer prošlost smeta naumu tvor(a)ca teksta. Smeta „lažima koje izlivaju pred naše noge, pa do neprepoznavanja dovode suštinu prevare“. Prošlost žestoko brani da se neistine zapate.
Vratite se, devedesete
U svim tim „ulogama“ neizostavne su devedesete. Kao da istorija Srbije počinje i završava se u devedesetim. Doista, za silne „glumce“ i čitav korpus „naturščika“ iz javnog života stvarno sve i počinje i završava se u nesretnim devedesetim. Matrica prema kojoj oni misle, deluju i stvaraju se od tada ne menja. Kod dela tog korpusa radi se o lenjosti duha i mozga, ali kod većine je u pitanju svestan čin.
Naravno da je u devedesetim bilo previše lošeg, ali to ne znači da je ono što je bilo na drugoj strani apriori bilo dobro. To nikao ne znači da sad po svaku cenu treba bežati od sebe, da slučajno ne bismo sreli (same) sebe u devedesetim. A i ne valja pljuvačka na licu. Previše pljuvačke na previše lica, previše ne valja.
Svi poodavno i dobrano znaju ko je, šta je i koliki je domet i značaj epske pesme. Znaju i šta je istorija Srbije, šta istorija Balkana, a šta dominantna intencija da od nje i njega nastane.
Jedino Predrag Miki Manojlović misli da će mir na Balkanu nastupiti tako što će Srbi ubiti pesme Filipa Višnjića. Za to vreme, istorijski naturščici slični njemu sanjaju da ožive Slobodana Miloševića kako bi mogli da kukaju protiv njega. A onda sve zajedno — i pesme, i naraciju, i vertikalu, i istoriju, i Višnjića, i Miloševića — iznova sahrane.
Lopate i način dubokog zakopavanja bi trebalo da obezbede oni koju pišu tekstove „uloga“. Jer naracija (samo)pljuvača i mit kojim se hrane glasi — ne možemo ništa sami, mora protektor da nas poduči.
