Još ranije je postalo jasno da se Baku neće odreći Nagarno-Karabaha, koji je u rukama Jermena već više od dve decenije. Da predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev nije pretio praznom puškom, kada je prethodnih godina izjavljivao da će tu teritoriju vratiti „milom ili silom“, govori i činjenica da je Baku višegodišnje primirje iskoristio za nagomilavanje oružja. Zahvaljujući prihodima od nafte i gasa, Azerbejdžan se, u međuvremenu, naoružao „do zuba“.
U izveštaju Stokholmskog međunarodnog instituta za svetska istraživanja (SIPRI) iz februara ove godine, Azerbejdžan je nazvan najvećim uvoznikom oružja u Evropi. Prema podacima Instituta, isporuke u Azerbejdžan povećale su se za 217 odsto u periodu od 2006. do 2015. godine. U poslednjih nekoliko godina Baku kupuje oružje i vojnu tehniku od Rusije, Izraela, Ukrajine, Belorusije, Turske i Južne Afrike.
Vojni budžet Azerbejdžana je veći od državnog budžeta Jermenije. Baku je za vojsku izdvojio više od 1,76 milijardi dolara, a Jermenija svega 430 miliona dolara.
Takođe, vojska Azerbejdžana daleko je brojnija od jermenske. Azerbejdžanska armija broji skoro 67.000 vojnika (pešadija — 56.850, mornarica — 2.200, ratno vazduhoplovstvo — 7.900), dok Jermenija ima ukupno 48.850 vojnika (pešadija — 45.850, avijacija — 3.000).
Što se tiče vojne tehnike i naoružanja, Azerbejdžan je poslednjih godina mnogo uložio u modernizaciju svoje armije, dok je veći deo tehnike i oružja sa kojom ratuje armija Nagorno-Karabaha zastarela. To su uglavnom tenkovi T-72 i zastareli T-55, koji su ostali na toj teritoriji posle odlaska sovjetske vojske sa Zakavkazja ili koji su predati Jermeniji.
Rusija već nekoliko godina isporučuje tehniku i oružje — oklopna vozila, zenitne sisteme, puške, artiljerijsko oružje i protivtenkovske sisteme — prijateljskoj Jermeniji u okviru Organizacije za kolektivnu bezbednost i saradnju (ODKB) i kreditiranja. Ali, pitanje je šta od tog naoružanja zaista završi u toj nepriznatoj republici.
Moskva je dala Jermeniji kredit za kupovinu ruskog oružja u iznosu od 200 miliona dolara na 10 godina, sa grejs periodom do početka 2018. godine. Jerevan je izrazio želju da kupi višestruke raketne bacače „smerč“, koje Jermenija nema, dok njen protivnik Azerbejdžan ima 12 takvih sistema.
Govorilo se i o tome da bi ozbiljna suma novca mogla da ode na višecevni raketni sistem „solncepek“, koji azerbejdžanska vojska već ima — Rusija je isporučila Bakuu šest komada ovog sistema još 2013. godine.
Za dogovoreni kredit Rusija će isporučiti Jermeniji mobilne raketne sisteme „igla S“, protivtenkovske navođene rakete 9M113M, protivtenkovske granate RPG-26 i snajperske puške Dragunova. Osim toga, u spisku su još motori za tenkove, uređaji za deminiranje, automobilske dizalice, voki-toki itd. U kavkasku republiku biće isporučeni i „kamazi“ i „UAZ-i“, a takođe i oklopno vozilo „tigar“.
Sve rusko oružje koje se isporučuje namenjeno je isključivo jermenskoj vojsci i po zakonu ne može biti predato trećoj strani.
Azerbejdžan je za razliku od Jermenije platežno sposobniji kupac, pa samim tim već ima bolju, savremeniju vojnu tehniku i naoružanje. To su savremeni tenkovi T-90SA, već pomenuti višestruki bacači „smerč“, višecevne raketne sisteme TOS, BMP-3, SAU „msta“, protivtenkovske rakete.
Poznato je da obe zaraćene strane imaju sovjetske višecevne bacače raketa „grad“.
Ali, uprkos tome što su finansije, ljudstvo, naoružanje i vojna tehnika na strani Azerbejdžana, jermenska vojska je dosad bila superiornija.
Vojni stručnjaci navode da je duh azerbejdžanskih vojnika slab, da Azerbejdžan nema bogatu ratnu istoriju, ozbiljne pobede i heroje. Jermeni, s druge strane, imaju visok nivo borbene spremnosti i moralno-psihološki su jači.
Teritorijalni spor između Jermenije i Azerbejdžana je počeo 1988. godine, u vreme Sovjetskog Saveza, kada su se Jermeni koji su živeli u provinciji Nagorno-Karabah, koja je bila u sastavu Azerbejdžana, odvojili i 1991. proglasili nezavisnu državu — Republiku Nagorno-Karabah. Azerbejdžan je posle vojnih sukoba 1992-1994 izgubio kontrolu nad tom teritorijom, a Nagorno-Karabah je proglasio nezavisnost.
Baku, međutim, insistira da Nagorno-Karabah, u kojem više od 90 odsto stanovništva čine Jermeni, ostane u granicama Azerbejdžana.
U kršenju primirja iz 1994. zaraćene strane se međusobno optužuju, a ruski državni vrh i čelnici EU pozivaju na rešavanje situacije diplomatskim putem.
U Nagorno-Karabahu živi oko 120 hiljada ljudi, a procenjuje se da njena armija broji između 20 i 30 hiljada vojnika. Ta vojska ima veliko iskustvo i odličnu borbenu spremnost. Polovina komandnog sastava prošlo je prvi karabaški rat.
Prošle subote, kada su počeli napadi, na noge je podignut i rezervni sastav, a u Jerevanu i Stepanakertu počeli su da se okupljaju i dobrovoljci, uključujući i one koji su se borili devedesetih godina.
Jermenija i Azerbejdžan postigli su juče dogovor o prekidu vatre u Nagorno-Kabarahu. Primirje je stupilo na snagu u podne po lokalnom vremenu.
Ranije je samoproglašena republika dobila naređenje od političkog vrha da prekine vatru.
