Početkom 19. veka i Azeri i Jermeni videli su u Rusiji svog spasioca. Prvi su se spasavali od Presijanaca (u Iranu i danas Azeri čine oko 20 odsto stanovništva), drugi od Turaka (krajem Prvog svetskog rata, Turska će učiniti genocid nad Jermenima koji su ostali u njenom sastavu). Rusija je, proširivši se na Kavkaz, učinila kraj nestabilnosti tog regiona. I Azeri i Jermeni imali su, u okviru Ruske imperije, sve uslove za ekonomski i kulturni razvoj.
Azerski regioni ekonomski su napredovali, zahvaljujući kaspijskoj nafti, dok su Jermeni mirno mogli da se bave trgovinom i finansijskim poslovima, po čemu su poznati širom sveta.
Nesreća kavkaskih naroda došla je odatle što se njihovo nacionalno buđenje poklopilo sa revolucijama koje su početkom 20. veka zahvatile Rusiju. Tako je i konflikt između Azera i Jermena počeo 1905, sa početkom prve revolucije u Ruskom carstvu, a nastavio se tokom Oktobarske revolucije i građanskog rata u Rusiji 1918-1922. U njega su bile umešane sve regionalne i svetske sile — Velika Britanija, Turska, i sama u revolucionarnom previranju, Iran i tek stvoreni Sovjetski Savez.
Reč „karabah“ je tursko-persijskog porekla i znači „crna bašta“, dok je „nagorno“ ruska reč i označava planinsku oblast. Jermeni ovu oblast vole da zovu Arcah, onako kako su je zvali u antičko vreme, ili „Planinska Jermenija“, kako su je zvali tokom Oktobarske revolucije i građanskog rata u Rusiji. Pod tim imenom je nekoliko meseci živela kao nezavisna država.
U nastojanju da reše nacionalno pitanje svih članica prve države socijalizma i u traganju za univerzalnim rešenjem za njega, boljševici su, u okviru Azerbejdžanske Sovjetske Socijalističke Republike, ustanovili autonomnu oblast Nagorno-Karabah sa jermenskom većinom.
Kako je krajem osamdesetih SSSR počeo da gubi kontrolu nad teritorijom koju je zahvatao, tinjajući sukob između Jermena i Azera eksplodirao je u nasilje koje je odnelo između 20.000 i 30.000 ljudi, a jermenska većina je u Karabahu uspostavila svoju kontrolu. Jermeni su takođe zauzeli i teritoriju između Jermenije i Karabaha, stvarajući na taj način vezu sa maticom i 1991. proglasili nezavisnu republiku koju niko nije priznao.
Primirje je, uz rusko posredovanje, potpisano 1994, ostavljajući teritoriju Karabaha i enklave oko njega u jermenskim rukama. Tokom konflikta desila su se pomeranja stanovništva na obe strane — Azeri, koji su do sukoba činili oko 25 odsto populacije Karabaha, napustili su svoje domove, dok su se Jermeni koji su živeli u ostalim delovima Azerbejdžana iselili u maticu. Ukupno je više od milion ljudi moralo da se iseli i do danas se nisu vratili svojim kućama.
„Zamrznuti konflikt“ koji traje više od dve decenije uzrokovao je, pored gubitka desetina života, i ozbiljne ekonomske i političke probleme obema zemljama, i Jermeniji i Azerbejdžanu. Nijedna od njih nema izlaz na more, a Turska je, podržavajući etnički bliske Azere, uvela blokadu Jermeniji, dok je Iran, podržavajući Jermeniju, uveo blokadu Azerbejdžanu. Ipak, zbog bogatih nalazišta nafte i gasa, Azerbejdžan je uspeo da razvije svoju ekonomiju i uloži dosta sredstava u vojni budžet. Tako je za 2016. godinu ova država planirala vojni budžet od oko 1,5 milijardi dolara, dok jermenski vojni budžet iznosi oko 430 miliona dolara.
Od potpisivanja primirja traju i napori da se postigne trajno rešenje konflikta. Međutim, Minska grupa OEBS-a, kojoj kopredsedavaju Rusija, SAD i Francuska, do 2006. nije se pomakla sa mrtve tačke. Tek su te godine, kada je Karabah na referendumu koji je azerbejdžanska strana proglasila nelegitimnim proglasila novi ustav, primećeni znaci da se stvari kreću ka miru.
Otpočeo je period pokušaja otopljavanja odnosa, prvo između Jermenije i Turske, a nešto kasnije i kontakti između Jermenije i Azerbejdžana. Sami susreti lidera dveju zemalja, u maju i novembru 2009, ocenjeni su kao značajan progres, ali od tada pregovori stagniraju, a bilo je i više slučajeva kršenja primirja i žrtava na obe strane.
Poslednja eskalacija sukoba, koja se dogodila prošlog vikenda, bila bi samo jedan u nizu incidenata da, po obimu operacija, broju vojnika koji su učestvovali u njemu i rezultatima, nije više zaličio na obnovu neprijateljstava bez nade da se primirje obnovi.
Azerbejdžanski zvaničnici proglasili su unilateralno zaustavljanje operacija, ali uz upozorenje da i protivnička strana treba da prekine neprijateljstva, kao i da se neće povući sa sadašnjih položaja.
Ukoliko Azerbejdžan učvrsti kontrolu nad strateški važnim visovima i selima koja je zauzeo, biće to prva promena u pozicijama u 22 godine dugom primirju.
