Sukob u Nagorno-Karabahu, jermenskoj enklavi koja se otcepila od Azerbejdžana, zamrznuti je konflikt od 1994. godine, podseća Pavić za Sputnjik i ističe da se od razgovora Minske grupe u Beču ne očekuje da preko noći reši taj vrlo težak problem, već da ga vrati u diplomatske vode.
„Ono što stvara problem jeste što mi vidimo da je ovo neka matrica: u isto vreme čarke se obnavljaju i na frontu između Ukrajine i Donbasa, sa ukrajinske strane vidimo gomilanje NATO vojske, opet prema ruskim granicama. Ne možemo da zažmurimo i da kažemo da je to nepovezano. Očigledno je povezano i očigledno je da se na ovaj način stvara ’venac pritiska‘ duž ruske granice, kao što se radi i sa Kinom u Južnom kineskom moru“, primećuje Pavić.
Kako dodaje, nekome, „a taj neko su glavne zapadne države, na prvom mestu SAD i NATO strukture, stalo je da diže tenzije protiv rivala koji ugrožavaju taj već skoro prošli unipolarni svet“.
Prema mišljenju Pavića, sukob je najverovatnije započeo Azerbedžan, jer Jermenija nije imala interesa da ga započne, a ni Rusiji ne odgovara ponovno razbuktavanje rata.
„Po logici stvari, mogli bismo da dođemo do zaključka da je to došlo iz Azerbejdžana. Da li je Azerbejdžan to uradio sam? Sumnjam. Da li je to uradio uz podršku Turske? Skoro sigurno da jeste. Ali da li samo Turske, to ne možemo da znamo sto posto, uprkos uveravanjima iz Amerike i drugih država da su za mir. Jer znamo šta su radili u Siriji poslednje četiri godine: s jedne strane zalaganje za mir, s druge strane naoružavanje islamista“, kaže analitičar.
On napominje da je sukob mnoge iznenadio, pa i vodeće svetske medije, a da su informacije sa linije fronta protivrečne i da se ne zna sa sigurnošću ni da li se poštuje prekid vatre, niti koliki je tačno broj žrtava.
„Jermenskoj strani je bilo važno da povrati izgubljene položaje na visovima, izgleda da joj je to uspelo i verovatno je to jedan od razloga što je azerbejdžanska strana načelno prihvatila razgovore o primirju. I to nas podseća na dešavanja u Donbasu: dok nisu Luganska i Donjecka republika čvrsto odgovorile i slomile ofanzive iz Ukrajine, nije bilo mogućnosti da zaživi minski proces i verovatno se ista situacija se desila i ovde“, navodi Pavić.
