Odgovore na ta pitanja su u „Sputnjik intervjuu“ u petak potražili Živadin Jovanović, bivši ministar spoljnih poslova SR Jugoslavije, predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih i jedini predstavnik našeg dela sveta u Dijalogu o Putu svile, skupu organizovanom krajem februara u Šengenu u Kini, i Milorad Denda, dugogodišnji dopisnik Tanjuga i RTS–a iz Pekinga.
„Novi put svile je zamišljen kao jedna velika ekonomska azijsko–evropska zona slobodne trgovine“, objašnjava Denda.
„Pre dve i po godine, kada je predsednik Si Đinping najavio tu inicijativu, rekao je da će postojati pomorska i kopnena komponenta Novog puta svile. Na kopnu, taj ekonomski pojas povezaće Kinu, Centralnu Aziju, Rusiju i Evropu, od Mediterana do Severnog mora. A pomorski put svile povezaće kineske obale sa Indijskim okeanom i Afrikom, sa Mediteranom, sa južnim Pacifikom…“
„Nema sumnje da je to najznačajniji ekonomski, socijalni i kulturni projekat u svetu. Njegova vrednost, samo u početnoj fazi, iznosi oko 900 milijardi dolara koje obezbeđuje Kina, plus 315 milijardi koje treba da obezbedi EU“, napominje Jovanović.
„Taj projekat pruža šansu većem delu sveta da pokrene svoje resurse i da aktivira energiju potrebnu za rešavanje nagomilanih ekonomskih i društvenih problema, uključujući i problem nezaposlenosti. Mislim da još ne postoji svest o kakvoj se promeni globalnih odnosa ovde zapravo radi“, ističe Jovanović.
Sagovornici Sputnjika napominju da je realizacija projekta uveliko započela: dosad je duž pojasa uspostavljeno 80 industrijskih parkova, u kojima je trenutno zaposleno milion radnika, i tih 80 industrijskih parkova donelo je 100 milijardi dolara prihoda zemljama u kojima se nalaze, samo kroz poreze.
Živadin Jovanović naglašava da Novi put svile ima još jednu dimenziju:
„Taj projekat, čija će izgradnja trajati 35 godina, ima značajan uticaj na mir i bezbednost u svetu. Jer oni narodi koji ulaze u projekte čija realizacija traje 35 godina i u koje se ulaže više od bilion dolara, sigurno će biti naklonjeniji opciji mira i saradnje, a ne konflikta.“
Milorad Denda, sa tim u vezi, dodaje i da je „očigledno da Kina time želi da napravi jednu stratešku sinergiju razvoja Kine, Centralne Azije i Evrope, kao odgovor na američku strategiju okruživanja i obuzdavanja Kine. Kina, nasuprot tome, želi da iskoristi svoj ekonomski potencijal i uključi i svoje susede, i centralnoazijske i evropske države, u velike razvojne projekte i tako doprinese preoblikovanju ekonomske slike sveta. Kina počinje aktivnije da učestvuje u kreiranju svetske politike, i mnoge zemlje od nje očekuju da bude i još aktivnija, kako se sve odluke ne bi donosile samo u jednom centru, kao što je to bilo u poslednjih dvadeset i više godina… Akcenat je na zajedničkom razvoju, infrastrukturnom i trgovinskom, umesto na trvenjima i podsticanju sukoba. Samo u takvom okruženju i Kina može dalje da prosperira“.
Izuzetno veliki geopolitički značaj, smatra Živadin Jovanović, ima i zvanično prošlogodišnje objedinjavanje evroazijskih integrativnih tokova, iza kojih stoji Rusija, i kineskog projekta „Put svile“.
„Kina i Rusija imaju zajedničke interese i suočene su sa zajedničkim opasnostima, i mislim da su rukovodstva tih zemalja to dobro razumela i orijentisala se na dugoročnu stratešku saradnju i svestrano povezivanje… Formirale su i nove međunarodne ekonomske institucije — Azijsku investicionu i infrastrukturnu banku, na primer — iza kojih može doći i do promena u međunarodnim političkim institucijama. Sjedinjene Države se tome protive, ali mislim da je reč o procesu koji niko ne može da zaustavi“, smatra Jovanović.
Kako će na tu perspektivu odreagovati Evropa?
Češki predsednik Miloš Zeman, koji je ovih dana ugostio predsednika Kine Si Đinpinga, izjavio je da sa Kinom danas mogu da sarađuju samo one evropske države koje su u stanju da se odupru pritiscima Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije. Evropa, kaže Milorad Denda, „kojoj se istovremeno nudi nepovoljan Transatlantski trgovinski i investicioni sporazum (TTIP) sa Sjedinjenim Američkim Državama, morala bi da postupi pametno i da iskoristi prednosti ovog tipa povezivanja koje joj nude Kina i Rusija“.
Živadin Jovanović kaže da su kraj 20. i početak 21. veka označili pad uticaja Evrope u međunarodnim političkim odnosima, čemu je i sama Evropa značajno doprinela.
„Od tada, SAD pokušavaju, i uspevaju, da disciplinuju Evropu i uključe je u sve svoje projekte za ostvarivanje sopstvenih, egoističnih interesa. Mislim da je Evropa shvatila, i pre ovog kineskog projekta, koliko je to za nju štetno, i da sada pokušava da realizuje svoje ekonomske i političke interese kroz saradnju sa Kinom, ne bi li malo proširila marginu svoje slobode u odnosu na Sjedinjene Američke Države. To, razume se, nije nimalo jednostavno, jer Amerika i dalje drži kontrolni paket akcija u Evropi, ali primećuju se njeni pokušaji da se toga oslobodi. A što se Srbije tiče, za nju je pravi trenutak da ono što joj je uvek bio hendikep — to što se nalazi na raskrsnici puteva — pretvori u svoju prednost“, zaključuje Jovanović.
