Dačić govori i o postizbornoj klimi u Srbiji i povratku Šešelja na političku scenu zemlje, o tome da li priželjkuje predsedničku fotelju. Odgovorio je i na pitanje da li će naša zemlja ući u NATO i zašto „tvrdoglavo“ istrajavamo na putu ka Evropskoj uniji, čak i onda kada joj mnogi predviđaju kraj.
Haški tribunal je u poslednjih nekoliko dana doneo dve značajne presude — jednu osuđujuću, a drugu oslobađajuću. Kako će se to odraziti na odnose u regionu?
— Mislim da Haški tribunal nije ispunio svoj osnovni cilj, a cilj je bio kažnjavanje ratnih zločina u cilju pomirenja. Ako sagledate, već se nalazimo na kraju postojanja tog Haškog tribunala. I Lavrov je rekao da će Rusija, kao članica Saveta bezbednosti, i zvanično tražiti da Tribunal prestane sa radom. On nije ispunio tu osnovnu ulogu pomirenja. Nijedna njegova presuda, naročito te najznačajnije, nisu bile u funkciji međusobnih pomirenja. Naprotiv, one su samo rasplamsale određene nacionalističke strasti, koje i dalje očito postoje. Mi smo oduvek sumnjali u dobronamernost Haškog tribunala i po našem mišljenju njegova namena je bila ta da on dâ istorijski pečat politici koja je vođena prema Srbiji i srpskom narodu devedesetih godina prošlog veka. Njemu nisu bili važni dokazi, nego je bilo važno da se verifikuje nešto što je urađeno. Nemoguće je da kažete da Haradinaj ili Gotovina nisu krivi, a onda Karadžić dobije 40 godina. S druge strane, Šešelja drže 12 godina u zatvoru, zatim ga puštaju, a da pritom uopšte nisu obavestili Vladu Srbije. A nakon toga traže od nas da ga ponovo vratimo, da ga uhapsimo i izručimo da bi prisustvovao izricanju presude, koja je na kraju oslobađajuća. Takođe, od nas i dalje traže da izručimo troje radikala, a Šešelj je sada oslobođen. Sigurno se sada može očekivati da će se Tužilaštvo žaliti, i moguće je da Žalbeno veće potpuno promeni tu odluku kako bi time još jednom izazvalo destabilizaciju. Hoću da kažem, ja ne verujem u dobronamernost Haškog tribunala i ne verujem da je ova odluka oko Šešelja motivisana željom da se dokaže da on stvarno nije kriv ili da se nešto njemu pomogne. Oni žele da se što više zakomplikuju odnosi u regionu i u samoj Srbiji. Mislim da je Haški tribunal odigrao veoma negativnu ulogu, nije odradio svoj posao brzo i što je najvažnije, nije odradio svoj posao nepristrasno.
Mnogi predviđaju da će SRS sada ponovo da ojača. Koliko će to promeniti političku scenu Srbije posle izbora?
— Zato sam i rekao da se jedan deo međunarodne zajednice i dalje trudi da upravlja nekim političkim procesom u Srbiji, donoseći neke nerazumne odluke koje uopšte nisu koordinirane sa Srbijom… Sve ovo što se radi u Hagu ima za cilj da se odrazi na izborne rezultate u Srbiji. Možda će biti još nekih dodatnih šokova, jer ovu presudu Šešelju niko nije očekivao, pa ni sam Šešelj. Imam utisak da mu je čak i krivo. To je i javno rekao — da je mogao makar malo da bude osuđen. Ne mislim da će to izazvati velike promene u izbornom rezultatu, ali unosi konfuziju i destabilizuje političku scenu u Srbiji. Time se jačaju desne snage, time se jača politika koja je štetna za Srbiju. Jer, Šešelj možda nije kriv i drago mi je što je i Hag proglasio da nije kriv, ali je njegova politika loša po Srbiju. Neko bi sad mogao da kaže: „Eto, Hag nema ništa protiv te politike“. Upravo to i govorim. Ta konfuzija mora da se raščisti. Ja Šešelju želim sve najbolje, ali on je štetan za Srbiju, njegova politika je štetna za Srbiju. To ste mogli da vidite juče i danas u njegovim izjavama koje ponovo vraćaju Srbiju 20 godina unazad.
Šta očekujete od predstojećih izbora? Ako ne budete pozvani u koaliciju, da li ste spremni za opoziciju?
— Znate šta, nema tu šta da se sprema. Najvažnije nam je da na izborima osvojimo dobar rezultat, u smislu verifikacije onoga šta sam (u)radio. Za mene je najvažniji cilj da osvojimo veći broj glasova nego što smo imali na prošlim izborima. Prošli put smo imali 13,5 odsto. Šta će biti posle izbora, naravno, ne zavisi samo od nas. Mi smo spremni da nastavimo našu koaliciju dalje sa SNS-om, jer smatram da smo dosta toga dobrog uradili u interesu Srbije, da smo napravili veliki napredak u odnosu na situaciju koja je bila pre 2012. godine i da je samim tim ta naša koalicija pokazala svoju istorijsku vrednost. Bez obzira na to šta ko pojedinačno misli o tome, ta koalicija je pokazala da može da radi u interesu zemlje i zato ne vidim nijedan razlog za njen prekid. Naravno, to ne zavisi samo od nas. Zavisi pre svega od rezultata izbora.
Iz poslednjih Vaših izjava dalo se naslutiti da postoji šansa da se kandidujete na predsedničkim izborima iduće godine. Da li će se to dogoditi i od čega to zapravo zavisi?
— Mi smo druga stranka po snazi u Srbiji i logično je da imamo svog kandidata, a uvek smo ga i imali. Da li ću to biti ja ili neko drugi, o tome ćemo doneti odluku. Takođe, moguća je i druga situacija — ukoliko postoji potreba i dogovor sa nekim drugim strankama da imamo zajedničkog kandidata, mi smo spremni i na tu vrstu dogovora, i to nije sporno. Ali, zasad nismo razgovarali na tu temu.
Često se govori o neutralnosti Srbije. Može li nešto da nas poremeti na tom planu, s obzirom na pritiske koje trpimo?
— Mislim da ne može, to je naš interes. A nema pritisaka. Da se razumemo, niko ne vrši pritisak na nas u smislu da mi budemo članica NATO-a. Postoji samo nerazumevanje svega toga. Oni koji su više okrenuti prema Zapadu smatraju da treba još više da sarađujemo sa NATO-om, a oni koji su više okrenuti ka Istoku smatraju da ne treba ni ovaj nivo saradnje sa NATO-om da postoji. Mi smo taj naš nivo saradnje utvrdili odavno, praktično još u vreme vlasti Tadića i Koštunice. Tada je rečeno šta Srbija hoće. To je izneo Vuk Jeremić na sastanku stalnog Saveta NATO-a, odnosno političkog komiteta NATO-a, i rečeno je jasno — mi ne želimo da budemo članica, ali želimo sve oblike saradnje koji imaju zemlje koje nisu članice. To znači Partnerstvo za mir, Individualni akcioni plan partnerstva, učešće u nekim zajedničkim vežbama itd. Dosad nismo imali bilo kakve razgovore na tu temu, niti bilo ko razgovara sa nama o tome da budemo članica NATO-a. S druge strane, i naš narod je protiv toga, tako da ne vidim da postoji bilo kakva potreba da menjamo bilo šta.
Hoće li Srbija imati kandidata za generalnog sekretara UN?
— Takođe, i to je važno pitanje. Važno je razmotriti ga celovito, šta Srbija dobija, šta gubi i da li naš kandidat ima šansu da prođe. O tome će se razgovarati na najvišem nivou, između predsednika Vlade i predsednika Republike i o tome će Vlada doneti odluku. Zasad ta odluka nije doneta.
Zašto istrajavamo na putu ka EU, ako neke zemlje, poput Velike Britanije, razmišljaju o tome da iz Unije izađu?
— Postoji velika razlika — te zemlje su finansijski moćnije od EU, u smislu nacionalnog dohotka i društvenog doprinosa. Na primer, Norveška i Švajcarska nemaju uopšte interes da budu članice EU. Srbija, nažalost, ima. Ostavimo po strani sistem nekih političkih vrednosti za koje možemo da kažemo da su evropske vrednosti. Ako govorimo o ekonomskoj strani, svaka zemlja koja je članica EU daje EU svoj doprinos i uzima od nje onoliko koliko budžet EU daje. Naša zemlja bi dobijala. To znači da na primer Hrvatska ima devet milijardi evra bespovratno u narednih nekoliko godina za razvojne projekte. To je nešto što svi mi moramo da imamo u vidu, to je nešto što nam je potrebno. Drugo, mi tu geografski pripadamo. Srbija ne može da bude članica Evroazijske unije, jer geografski ne pripada tu, pa to politički niti bilo kako drugačije nije moguće. I sama Rusija to kaže. Tako da mi imamo opciju — ili da ne budemo uopšte članica EU ili da idemo ka EU. Mi nemamo čemu drugome da se priključimo.
Ali, mnogi analitičari u ovom trenutku Evropskoj uniji predviđaju kraj, Evropa se guši u problemima…
— Ja nemam ništa protiv toga da izađemo iz EU kad vidimo da ona ne valja. Ali, pre toga da u nju uđemo. Slušao sam ja mnoge članice EU i njihove lidere koji nama drže predavanja u smislu šta ćete vi u EU, a oni su tamo. Ja sam im svima govorio: „Čekajte vi da mi prvo uđemo, pa ako nam se ne sviđa lako ćemo da izađemo“.
Šta bismo mi konkretno dobili ulaskom u EU?
— Dobili bismo sigurno više od 10 milijardi evra, bespovratno u roku od 5-6 godina, za razvojne projekte. Ko će vam to danas dati?! Niko.
I, kad ćemo ući u EU?
— E, to je sada drugo pitanje. EU je i politički projekat, zato što ima ta tzv. politička poglavlja kroz koja prolazite. Mi u tehničkom smislu očekujemo da bismo to mogli da završimo do 2020. godine. Kad ćemo postati članica, zavisi od političke odluke.
Prvi deo intervjua sa Ivicom Dačićem možete pročitati ovde.
