Smrtna kazna se u ovom trenutku aktivno primenjuje u 37 zemalja sveta, a u šest zemalja primenjuje se u posebnim slučajevima, poput zločina počinjenih u ratu.
U ostalim državama ili postoji moratorijum na smrtnu kaznu ili se ona, iako pravno nije ukinuta, nije primenjivala u praksi tokom proteklih deset ili više godina.
Među državama koje aktivno primenjuju smrtnu kaznu su i dve najveće ekonomije sveta – Sjedinjene Američke Države i Kina.
Pristalice smrtne kazne obično govore o tome da je pretnja električnom stolicom ili smrtonosnom injekcijom mnogo bolja motivacija da se ne čini zločin nego opasnost da se život, makar i ceo, provede u zatvoru. Ukazuju i na neetičnost doživotnog izdržavanja krivaca za pogibiju ljudi na račun poreskih obveznika.
Protivnici smrtne kazne ukazuju na postojanje sudskih grešaka koje, u slučaju smrtne kazne, više ne mogu da se isprave, kao i na postojanje međunarodnih sporazuma. Ukidanje smrtne kazne, na primer, uslov je stupanja u međunarodne organizacije kao što su Savet Evrope ili Evropska unija.
U praksi postoje i presedani u „obrnutom smeru“, kada su zemlje u kojima je ova vrsta kazne bila zabranjena ponovo uvele tu najvišu meru kažnjavanja za zločine.
Pakistan
Pakistanske vlasti su 2015. godine potpuno ukinule moratorijum na smrtnu kaznu, koji je na snazi bio od 2008.
Prvo je krajem 2014. bila ukinuta zabrana smrtne kazne nad zločincima osuđenim za terorizam. Povod je bio napad devetorice terorista organizacije bliske avganistanskom pokretu Taliban na vojnu školu u pakistanskom Peševaru. Poginulo je 145 ljudi, uglavnom učenika uzrasta od 10 do 18 godina.
Već u martu 2015. godine vlasti te zemlje ukinule su moratorijum za sve zločine.
„Procedura izvršenja smrtnih presuda strogo je utvrđena zakonom. Oni mogu da se ostvaruju samo kada su iscrpljena sva sredstva pravne zaštite i kada je predsednik odbio peticije o pomilovanju“, glasi dokument pakistanskog Ministarstva unutrašnjih poslova.
Prema podacima organizacije za zaštitu ljudskih prava „Amnesti internešenel“, tokom četiri meseca nakon ukidanja moratorijuma na smrtnu kaznu u Pakistanu je obešeno sto ljudi.
Indonezija
Zbog svog geografskog položaja Indonezija je uvek bila posebno privlačna međunarodnim zločinačkim udruženjima i trgovcima narkoticima. Narko-dileri u ovu zemlju mogu da dođu s raznih strana: preko Irana, tranzitnim železnicama iz Malezije, Singapura, Tajlanda, kao i morskim putem preko Kine, Hongkonga i Tajvana.
Zbog toga je indonežansko antinarkotičko zakonodavstvo jedno od najstrožih u svetu, a uvoz zabranjenih supstanci u ovu zemlju često se kažnjava smrću.
Od 2008. do 2013. u Indoneziji je važio nezvanični moratorijum na smrtnu kaznu, ali je on ukinut kada je došao novi predsednik Džoko Vidodo koji je izjavio da ko god počini zločin povezan s narkoticima neće biti pomilovan.
Vlasti ove zemlje tvrde da je strogo kažnjavanje ovakvih zločina uslovljeno činjenicom da je, prema podacima Nacionalne agencije za borbu protiv trgovine narkoticima za 2015. godinu, svakodnevno od dejstva droga u Indoneziji umiralo trideset troje Indonežana.
U aprilu prošle godine vlasti su izvršile smrtne kazne nad osam članova „balijske devetorke“ – jednom Indonežaninu i sedmorici stranaca (kazna je ukinuta samo državljanki Filipina Meri Džejn Veloso) koji su okrivljeni za krijumčarenje heroina. Smrtna kazna je izazvala osudu Brazila i Australije čiji su građani bili osuđeni na smrt – Brazilija i Kanbera su povukle svoje ambasadore iz Džakarte.
Sjedinjene Američke Države
SAD su jedina zapadna zemlja u kojoj se primenjuje smrtna kazna. Ona je zakonito kažnjavanje u dve paralelne jurisdikcije – kako na federalnom, tako i na nivou lokalnih zakonodavstava (u 32 države).
Od 1967. do 1977. u svim državama na snazi je praktično bio moratorijum na smrtnu kaznu posle bučnog sudskog procesa „Furman protiv države Džordžija“. Sud ove države je ustanovio da je Furman kriv za oružanu pljačku i ubistvo vlasnika kuće koju je pokušao da opljačka i osudio ga na smrtnu kaznu.
Sam Furman je na izjavio da je vlasnika kuće pogodio slučajno pomerivši obarač dok je bežao od njega.
Furmanova odbrana došla je do Vrhovnog suda SAD, gde su se mišljenja sudija razilazila. Sa pet glasova protiv četiri Vrhovni sud je odlučio da je primena smrtne kazne u slučaju Furmana „proizvoljna i neprikladna“, kao i da narušava osmi i četrnaesti amandman Ustava SAD.
Odlukom o slučaju Furmana bilo je nezadovoljno 37 država i posle njegovog okončanja u ovim jurisdikcijama promenjeno je i dopunjeno zakonodavstvo isključivanjem iz procedure izricanja smrtne kazne sporne elemente na koje je ukazao Vrhovni sud.
U Džordžiji je 1977. izrečena smrtna presuda već po novim zakonima i slučaj „Greg protiv Džordžije“ upućen je Vrhovnom sudu, koji je odlučio da je smrtna kazna u skladu s ustavom. Tako su se smrtne kazne obnovile.
Vrhovni sud 2008. godine nije dozvolio državama da izriču smrtnu kaznu za silovanje deteta. Posle procesa „Kenedi protiv Luizijane“ Vrhovni sud je praktično ostavio lokalnim sudijama pravo da izriču smrtne presude samo u slučaju zločina koji dovode do pogibije ljudi i u slučaju državne izdaje.
Tokom 2014. SAD su izvršile 35 smrtnih kazni.