Teroristički napadi u Briselu, nakon atentata u Francuskoj, ponovo su postavili pitanje radikalizacije jednog dela evropske omladine, spremne da umre pod zastavom DAEŠ–a.
Pod lupom su autori i njihovi saučesnici u atentatima od Brisela do Pariza. Istraga je pokazala da je u pitanju ista mreža — svi koji su učestvovali u tim akcijama se poznaju, ili su članovi porodice ili su zajedno bili u zatvoru.
Olivije Roa, francuski stručnjak za islamski radikalizam, ukazuje na taj novi fenomen u talasu terorizma sa kojim se suočava Evropa — u terorističkim grupama uglavnom se nalaze oni koji su se radikalizovali iz ličnih razloga i koji se udružuju na osnovu istih ideja, ali dolaze iz različitih sredina. U ovom slučaju u pitanju je grupa koja potiče iz istog kvarta, drugari iz kraja, sada već po zlu čuvenog Molembeka, koji su se radikalizovali sami ili putem posrednika, jednog iz grupe koji se borio u Siriji.
Šta je uzrok njihove radikalizacije? Uzroci su složeni, ali je problem više sociološki, nego verski.
Najčešće je u vezi sa predgrađima i siromašnim četvrtima u kojima većinom žive migranti. Francuska i Belgija su poslednje na udaru, ali je fenomen evropski. U poslednjih petnaest godina bilo je atentata u čitavoj Evropi — 2004. godine u Madridu, 2005. i 2007. godine u Velikoj Britaniji.
Rat u Siriji je samo poslednji okidač za ovu generaciju bez repera na marginama evropskih društava. Prethodno su to bili Bosna, Avganistan ili Čečenija, gde je starija generacija evropskih džihadista odlazila da se bori pod zastavom Al Kaide ili neke druge oružane islamističke grupe, poput GIA iz Alžira. Zaustavljanje DAEŠ–a neće zaustaviti taj fenomen radikalizacije, upozoravaju politikolozi.
Francuski primer
Francuska je jedna od zemalja u kojoj je taj fenomen najviše proučavan, jer u njoj živi veliki broj mladih koji su se poslednjih godina radikalizovali i otišli u Siriju. Fenomen najviše pogađa drugu i treću generaciju migranata, koje su odrasle na evropskom kontinentu i školovale se u najliberalnijim obrazovnim sistemima.
Njihovi roditelji najčešće dolaze iz bivših francuskih kolonija, u kojima je snažno postkolonijalno nasleđe. Mladi čiji su roditelji poreklom iz Maroka, Alžira, Tunisa kreću se u polarizovanom kulturnom miljeu, u kojem je snažno sećanje na kolonijalnu prošlost njihovih predaka. Na to se nadovezuje ekonomska, socijalna i politička marginalizacija migranata, koji su često van glavnih društvenih tokova.
Utisak odbačenosti i različitih aršina koji se primenjuju prema „belim“ Francuzima i onim tamnijim su elementi eksplozivnog koktela. Radikalni islam i džihad postaju način borbe protiv društva u kojem imaju utisak da ne mogu da se ostvare.
Ali ne radikalizuju se samo sinovi migranata, već i mladi koji nemaju nikakve veze sa kolonijalnom istorijom i koji ne dolaze iz muslimanskih porodica, ali žive u predgrađima i siromašnim kvartovima u kojima nedostatak posla često zamenjuje ilegalna trgovina opijatima, oružjem, tehnikom, čime bilo, i koji sa susedima „iz Magreba“ dele osećaj socijalne izopštenosti. Oni prihvataju islam kao deo kontra–kulture, otpora sistemu koji im ne nudi perspektivu, neku vrstu nove ideologije.
Nisu svi mladi iz predgrađa u kojima vlada velika nezaposlenost kandidati za džihad, ali su to dobri uslovi za radikalizaciju. Taj proces se najčešće završi u zatvoru, gde se često nađu zbog trgovine opijatima ili krađe.
„Džihadizam je generacijski i nihilistički bunt“, smatra Roa.
Taj bunt je pojačan nakon velikih nereda u francuskim predgrađima 2005. godine, kada je tadašnji predsednik Nikola Sarkozi poručivao da će ih „očistiti šmrkovima“ od onih koje je nazivao „ološem“. Neuspeh da se izbori sa problemom nezaposlenosti koji naročito pogađa predgrađa, koštao ga je izbora. Glavno obećanje Fransoa Olanda, zbog kojeg je dobio podršku mladih, uključujući i mlade iz predgrađa, bilo je da će smanjiti nezaposlenost. Ekonomska kriza koja je zahvatila Evropu od 2008. godine i dezorijentisanost evropskih političkih lidera, među kojima je Oland dobar primer, osujetili su tu nameru.
Zato je fenomen širenja radikalnog islamizma manje vezan za verska pitanja — muslimanske verske organizacije odbacuju njihove postupke kao protivne islamu — a više vezan za pitanje evolucije evropskih društava.
Jačanje ekstremne desnice na evropskoj sceni, koja želi da problem prebaci na teren verskog rata, zamagljuje korene problema i otežava njegovo rešavanje.
