Uhapšen je mladić koji je u Srbiji registrovan kao tražilac azila. Na društvenim mrežama odmah su osvanuli komentari „Evo vam sad, pa ih puštajte u zemlju“, „Kad Evropa zatvori granice, svi će kod nas“, „Podignimo i mi zid“.
Naravno, nisu svi migranti teroristi, a nisu ni svi građani Srbije pravoslavci. Prema poslednjem popisu, u našoj zemlji živi više od 220 hiljada građana muslimanske veroispovesti. Kako se oni osećaju kada čitaju ovakve komentare?
„Stavljanje muslimana u negativan kontekst nije jučerašnji izum, ali je sa pojavom takozvane Islamske države situacija sve gora, za šta su pre svega odgovorni političari, a mediji ih prate u stopu. Mediji na Zapadu, ali i kod nas, često su subjektivni, kada musliman nešto uradi, ne kaže se da je to uradio čovek sa imenom i prezimenom, reč musliman je dovoljna“, kaže Bekir Makić iz Novog Pazara, pokretač inicijative za ujedinjenje islamske zajednice.
Plaše li se terorista ili se više plaše straha od terorizma?
Makić je student sa prostora Srbije i Crne Gore koji je završio fakultet u Saudijskoj Arabiji i prvi je, kako kaže, poneo etiketu „vehabija“.
„Sada imamo slučaj čoveka koji je uhapšen na putu između Austrije i Nemačke, crnogorski građanin, nekoliko dana smo čitali o tome da se pretpostavlja da je musliman, povezan sa napadačima u Parizu, a onda se ispostavilo da je pravoslavac i to više nije interesantno. Nije musliman-terorista“, kaže Makić za Sputnjik.
„Islam ne poznaje teritoriju, priznaje samo granicu između dobra i zla. Islam je daleko i od onih koji se sada izvinjavaju u ime islama, to ne treba da čine, jer ID je daleko od islama. Terorizam nema rasu, naciju, nema veru“, ističe Makić.Ovaj teolog naglašava da muslimani ne mogu da budu teroristi u ime islama, posebno u ime takozvane Islamske države, jer taj izraz ne postoji u islamskoj terminologiji.
I jedan od urednika medijskog giganta Al Džazire Edo Čelebić, koji živi u Srbiji, a radi u Bosni i Hercegovini, za Sputnjik kaže da danas, kada ceo svet strepi od terorizma, nije lako biti musliman. On ističe da ne može da prihvati tvrdnje da se tragedija u Parizu dogodila u ime islama.
„To se nije dogodilo u ime vere. Nije dogodilo u moje ime! Ne postoji radikalni islam, postoje samo radikalni ljudi“, ističe Čelebić.
Objašnjava da se trudi da izbegava čitanje komentara na društvenim mrežama, iza kojih se kriju ljudi koji seju optužbe i mržnju, a da ne znate ni ko su zapravo. Danas je jako lako nekoga za nešto optužiti, ali je jako teško biti čovek, kaže Edo Čelebić za Sputnjik.
„Nažalost, stvorena je jedna vrsta stereotipa, kada se pojavi neko sa dužom bradom u kraćim pantalonama, on odmah mora da bude legitimisan. Ljudi zaziru misleći da će nešto da se dogodi. Stvorena je loša atmosfera koja čoveku ne može da pruži lagodan život, bez osvrtanja i stalnog objašnjavanja, eto, mi smo muslimani, ali mi smo okej“, konstatuje Čelebić.
On dodaje da je u ovom trenutku najvažnije da ljudi u Srbiji, širom Balkana i sveta, a pre svega novinari koji prenose informacije, shvate da islam nema nikakve veze sa terorizmom, da od muslimana ne treba zazirati.
„To su njihove komšije, prijatelji… Mogu da ostanu bliski, bez straha da im se nešto može desiti. Najvažnije je da ljudi ne čitaju lažna tumačenja po sumnjivim portalima. Razgovarajte sa muslimanima u vašem okruženju. To je najbolji način da ozdravimo od mržnje i ksenofobije“, poručuje Edo Čelebić.
Kroz Srbiju je od početka migrantske krize prošlo gotovo 500 hiljada izbeglica. Nije zabeležen nijedan incident. Netrpeljivost domaćina, na sreću, ostala je u virtualnom svetu.
Srpski premijer Aleksandar Vučić, u nesvakidašnjem obraćanju, u autorskom tekstu objavljenom u dnevnim novinama, poručio je da je svako ko pokuša da krivicu za parisku tragediju iskoristi za širenje mržnje prema muslimanima i islamu, na istom krvavom putu kao i oni koji su pucali na nedužne ljude. Jedan od srpskih ministara je zamolio da se događaji iz Francuske ne zloupotrebljavaju u političke svrhe, jer teror i služi da uvede strah među ljude.
A strah jača ksenofobiju i učvršćuje podele, rasplamsava nove sukobe. To i jeste cilj i zajednički imenitelj radikalnih grupa svih boja i konfesija.
