Srbija može da potiše ugovor o prihvatanju osuđenika iz Haškog tribunala na odsluženje kazne samo sa Savetom bezbednosti Ujedinjenih nacija koje su osnivač tog Suda. Radovan Karadžić nije državljanin Srbije, pa bi Srbija mogla da konkuriše da on izdržava kaznu ovde, objašnjava za Sputnjik Dragoljub Ognjanović, haški advokat.
On dodaje da je teško poverovati da bi tako nešto bilo odobreno, ali, kako kaže, u nekom trenutku, kada taj Sud bude okončao svoj rad, tada bi Srbija trebalo da preduzme sve aktivnosti u tom pravcu.
„Karadžićeva presuda još nije pravosnažna, a dok to ne postane moglo bi da prođe i više od godinu dana“, naglašava Ognjanović.
On objašnjava da prema proceduri u Haškom tribunalu komisija, procenjujući kapacitete u državama sa kojima Tribunal, posredstvom Ujedinjenih nacija, ima potpisane ugovore,2 odlučuje o tome ko, gde, u kojem zatvoru, koje države izdržava kaznu.
„To je nešto što se čuva u strogoj tajnosti i što se zna tek onoga trenutka kada se obelodani odluka o tome gde će osuđenik izdržavati kaznu. Na tu odluku niko ne može da utiče. Vrlo često i do samog trenutka odlaska ni sam osuđenik ne zna ništa“, navodi Ognjanović.
Veselin Šljivančanin, general vojske JNA u penziji i bivši haški osuđenik, koji se posle izdržane dve trećine kazne 2011. godine (2003. otišao u Hag) našao na slobodi, objasnio je za Sputnjik kako situacija izgleda iznutra. On je 2007. godine prvostepenom presudom osuđen na 5 godina zatvora, zatim 2009. godine na 17 godina, da bi krajem 2010. godine u jedinom postupku revizije bio osuđen na konačnih 10 godina zatvora.
„U mom slučaju je došlo do revizije predmeta u kojem je Sud odlučio da odbaci naknadne optužbe Tužilaštva. Kaznu je trebalo da služim u Slovačkoj, ali smo se moj pravni tim i ja pismeno obratili državnom rukovodstvu te zemlje i dostavili dokaze da sam nepravedno osuđen na 17 godina zatvora. Posle nekog vremena, dobili smo i odgovor od njih da ne žele da me prime na izdržavanje kazne. U međuvremenu Sud je odbacio u postupku revizije predmeta navode optužbe zbog kojih mi je kazna bila podignuta na 17 godina, tako da sam ja iz Haškog tribunala posle izdržane dve trećine kazne pušten na slobodu“, kaže Šljivančanin.
On dodaje da to nije bio slučaj sa ostalim Srbima u Hagu i da je svedok da su mnogi od njih posle pravosnažne presude bez obaveštenja jednostavno odvođeni na odsluženje kazne.
Advokata Ognjanović dodaje da Haški tribunal ima obavezu da zemlju porekla osuđenika, odnosno Ministarstvo pravde te države, obavesti gde će njihov državljanin da izdržava kaznu i to se, podvlači on, radi bez izuzetka.
„Ali, o izdržavanju kazne, uslovima pod kojima se ta kazna izdržava, ponašanju tog lica dok izdržava kaznu brigu vodi sam Tribunal. Pravilnikom Tribunala je predviđeno da svaki osuđenik može da bude pušten posle odležane dve trećine kazne, ali se u tom slučaju primenjuju zakonske odredbe one države u kojoj izdržava kaznu. Međutim, krajnju saglasnost za to daje Tribunal“, objašnjava on.
Njegov kolega Branislav Tapušković, takođe haški advokat, podseća da Srbija dugo vremena pokušava da izdejstvuje da Srbi osuđeni pred Haškim tribunalom kaznu služe u našoj državi.
„To u ovom momentu ne dolazi u obzir, ali ako bi se to rešilo između države i UN to bi bilo moguće ne samo za Karadžića, nego i za ostale naše ljude. Inače, Tribunal ne može da uputi osuđenika u državu koja ne želi da ga preuzme“, dodaje on.
Haški tribunal bi trebalo da od ove godine nasledi takozvani rezidualni mehanizam čim budu donete presude Vojislavu Šešelju i Ratku Mladiću. On će podrazumevati da će novi sud imati nadležnost da preispituje pravosnažne presude Tribunala, ukoliko se pojave neke nove činjenice, ali i da naloži nova suđenja u slučaju ukidanja presuda.
To je odlučeno u Savetu bezbednosti koji je već predvideo kako će novi međunarodni sud okončati nedovršene poslove Haškog tribunala. Prema tom planu, izvesno je da će taj mehanizam voditi žalbene postupke u predmetima protiv Radovana Karadžića i Ratka Mladića. Sud će sprovesti i okončati sve žalbene postupke za koje je najava žalbe na prvostepenu presudu ili kaznu podneta pre datuma početka rada mehanizma.
Inače, Srbi koji se osuđeni pred Haškim tribunalom i koji se nalaze na odsluženju kazni u raznim zemljama nisu u zavidnom položaju, a Tribunal koji bi trebalo i dalje da se brine o njima izgled da ne radi svoj posao kako treba.
Bivši predsednik Republike Srpske Krajine Milan Martić kaznu služi u Estoniji, zbog jezičke barijere ne može da objasni čuvarima da ima zdravstvenih problema. pa veći deo vremena provodi u samici — po kazni. Martić u zatvoru u Estoniji izdržava kaznu od 35 godina robije. Od 24 sata samo jedan sat može da provede napolju. Porodica ne može da dođe da ga vidi, a roditelji ga nisu videli od 2002. godine kada se predao.
U istoj državi Martićevu sudbinu dele Dragomir Milošević i Milan Lukić. Kod Lukića u estonskom zatvoru i dan i noć je upaljeno svetlo u ćeliji, što mu je potpuno poremetilo spavanje. Zatvorske vlasti su mu tražile čak da plaća komunalije i hranu, ali odbijaju da mu daju neki posao da radi, jer ne zna jezik i jer je haški osuđenik, pa je ocenjen kao rizičan.
Probleme u zatvorima je imao i general Radislav Krstić u zatvoru u Britaniji u kojem služi kaznu. Svojvremeno su ga napala trojica muslimana, jedan je bio Albanac, i pokušali da mu prerežu vrat. Krstić je prebačen u Poljsku, gde do sada nije imao problema.
Sa druge strane, bivši načelnik resora javne bezbednosti MUP–a Srbije general Vlastimir Đorđević kaznu izdržava u Nemačkoj i do sada nije imao primedbi. Njegova familija ima pravo na tri sata posete mesečno. Radi nešto, i za to prima sitnu naknadu. U zatvoru uči i nemački jezik. Solidne uslove za zatvor ima i Nebojša Pavković, bivši načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije, koji kaznu izdržava u Finskoj.
