Koalicija „Rodoljubi“ — u kojoj su pored Srpskog otadžbinskog fronta i Istočna alternativa Dragana Todorovića i Srpska liga Aleksandra Đurđeva — zajedno sa Mađarskom ligom, kako svedoči Siniša Kovačević, prepoznala je neverovatan stepen koincidencija u programskim načelima sa partijom Srpsko–ruski pokret, pa su zato odlučili da zajedno nastupe na predstojećim izborima. Na zamerke dela javnosti koji njemu i koaliciji „Rodoljubi“ spočitavaju da ulaze u Parlament kao ruska manjina zbog nižeg izbornog cenzusa, Kovačević za Sputnjik kaže da neće biti na listi za Parlament i da mandati nisu ono čemu teže.
„Sa druge strane koalicija Rodoljubi, kao svoj arhislogan, arhipolitičko načelo ima rečenicu ili sentencu: ’Hoćemo savez sa Rusijom‘. Nismo ušli u koaliciju sa romskom ili eskimskom strankom da bismo ušli u Parlament. Nas su spojili gotovo identični programi koji se tiču nekih temeljnih, pre svega moralnih i političkih, načela. Recite mi jedan jedini moralni problem da se ovog trenutka ne bude uz Ruse? Sad je ruska strana u moralnom kontekstu, i unutrašnjem i spoljnom, potpuno neupitna. Potpuno nedvosmisleno etična“, kaže Kovačević.
Zamerke koje su se čule u javnosti nisu bile za vezivanje sa Rusijom, već se spočitavalo da se koristi niži prag ulaska u Parlament.
— Koristi se jer je zakon takav. Ovde se radi o gotovo fascinantnoj koincidenciji, ne samo na tom fonu odnosa prema Rusiji, nego i na nekim drugim stvarima koje se tiču resuverenizacije Srbije, zabrane prodaje i dugoročnog zakupa obradive zemlje strancima, da se mora utvrditi način sticanja imovine, da napokon treba pomoći ovim nesrećnicima koji su u dužničkom ropstvu koje se zove švajcarski franak.
Zašto niste na listi za Parlament? Vidimo da i verbalno neke stvari znate dobro da objasnite.
— Pa ne zanima me rad u Parlamentu. To zahteva vrstu intelektualne disperzije na koju u ovom trenutku nisam spreman. Sa druge strane imam ambicije i namere da još neke ljude iškolujem, da napišem još neku dramu, snimim još neki film. A ulazak u politiku proističe iz mog viška odgovornosti.
Uporno, 20 godina, govorim o tome kako Srbija umire. Kako stolari koji prave mrtvačke kovčege žive odlično, a ovi koji prave kolevke nemaju ’leba da jedu. Uporno govorim da se jedna Ruma godišnje izbriše sa mape Srbije. Uporno govorim o tome da se 34.000 ljudi, dakle građana Srbije, manje rodi nego što umre. Uporno govorim o tome da je Srbija pusta. Da je Istočna Srbija potpuno prazna, da vam u školi u kojoj ste pre 20 godina imali 200 dece danas rastu zove. Kad prolazite kroz zemlju, a ne sretnete nijednog orača, nijednog lovca ili pecaroša to postaje moralno pitanje, a ne više bezbednosno. Uporno govorim o tome da je svaka druga kuća u Vojvodini prazna, a svaka treća urušena. Uporno govorim o tome da je put u NATO stranputica, da je put u Evropu put u komfornu mermernu grobnicu, ali ipak grobnicu. Naročito kad ste mali narod — da odmah napravimo tu vrlo bitnu i značajnu distinkciju šta je Evropa kao mega država i velikogermanski projekat, a šta je Evropa civilizacijskih, umetničkih i svih drugih dostignuća prema kojima treba težiti.
I sami ste pomenuli Vaše sfere interesovanja van politike. Nemalo je onih koji kažu — šta će Siniši Kovačeviću politika?
— Vidite, date jedan dobar intervju, recimo u NIN–u. I onda zvoni telefon ceo jedan dan. I kažu: odličan ti je intervju, bravo majstore, fenomenalno si govorio. I kraj. Ne možete bez organizovane strukture menjati stvari. Možete kao intelektualac kevtati i lajati koliko god hoćete, politika zahteva da se laje iz čopora. Pa nije politika prostor za bitange samo. Valjda u politici ima prostora i za neke misleće ljude, ne samo umetnike, nego i misleće lekare, misleće inženjere.
Zar nije bilo neke partije u Srbiji koja bi pozvala Sinišu Kovačevića, baš zbog toga što rekoste da Vam treba čopor za političko delovanje? Nego se — kako vidimo poslednjih godina — mučite sa strankom, pa idete u jednu koaliciju, pa sad u drugu. Očito je da postoje problemi.
— Veliki ruski pesnik Boris Pasternak kaže: „Nije život što i poljem preći“. Normalno da ima problema.
Dakle, bio sam deo političkog sistema koji je dobro funkcionisao do prvog kolapsa. A onda shvatite da su ti ljudi — koji su bili, ne samo u DSS–u, nego i u DS–u — upisali sebe u vlast, a ne u stranku. Da iza njih nisu bile ni ideje, ni ideali, nego prosto potreba za sinekurom.
Misleći čovek mora da pruži određenu količinu otpora. Svemu. Dakle, despotiji, diktaturi, fašizmu, nacizmu, odsustvu slobodne misli. Kad te termine nabrajam, slava Bogu, ne govorim još o Srbiji.
Osim Dragana Todorovića i Aleksandra Đurđeva, možete li navesti još neka imena sa Vaše liste?
— Radije ću vam pomenuti grupu mladih mađarskih intelektualaca koji su osnovali političko udruženje koje se zove „Mađarska liga“, na čelu sa Levai Čongorom. To su ljudi koji su, zamislite, završili fakultete u Mađarskoj, ali koji Srbiju doživljaju kao svoju otadžbinu.
Koje stvari će se potruditi da promeni Vaša politička grupacija ako uđe u Parlament?
— Radićemo sve da sprečimo prelazak Srbije u autokratsko društvo, u princip mišljenja od kojeg se meni znoje dlanovi, a to je ideja o vođi koji je nepogrešiv, koji je sveprisutan, koji se razume u sve i koji je neophodan.
Drugo, da biste pravili neke stvari koje se tiču reforme društvenog, političkog, ekonomskog i moralnog sistema vrednosti, morate biti na vlasti. Ovog trenutka je dovoljno biti kamen u cipeli, biti neko ko će smetati unisonom ponavljanju mantre da Evropa nema alternativu. Srbija nema alternativu, srpsko nebo nema alternativu. Ruka na temenu srpskog deteta nema alternativu.
