Istina, knjiga napisana na gelskom jeziku, 70 godina nije prevođena na engleski, a njenu vrednost retko ko je mogao da oceni čak i u samoj Irskoj.
List „Njujorker“ priča o sudbini romana, toliko dobrog da su se prevodioci sve ove godine plašili da ga se late.
„Prljavština groblja“ Martina O’Kajna nije odmah objavljena. Autoru su 1948. godine odbili objavljivanje romana iz razloga koji mnogi mogu samo da sanjaju.
Izdavač je smatrao da je roman previše „džojsovski“, ali tada to nije bio kompliment.
Delo je prvobitno objavljivano u delovima u nacionalnom listu „Ajriš pres“ i tek je pedesetih izašlo kao posebna knjiga.
„Prljavština“ je odmah postala događaj u irskom svetu — studenti su razmenjivali novine, omladina je čitala roman naglas svojim bakama i dekama.
Sedamdesetih godina pesnik i kritičar Šon O′Tuama uporedio je složenu prozu O’Kajna s delima Semjuela Beketa i Džejmsa Džojsa.
Savremeni irski pisac Kolm Tojbin uveren je da je „Prljavština groblja“ najveći roman napisan na irskom jeziku.
Stručnjaci za irsku književnost nazivaju delo O’Kajna remek-delom, blistavim primerom savremene evropske literature.
Svi likovi u romanu su mrtvaci, ne senke i priviđenja nego upravo mrtvaci, sahranjeni na groblju na zapadnoj obali Irske u vreme Drugog svetskog rata.
U knjizi nema sižea, svi likovi se razotkrivaju kroz dijaloge — desetine mrtvaca razgovara, žali se, spletkari i mnogo psuje.
Njihove priče su univerzalne, razgovaraju o pokvarenim ljubavnicima, pijankama, komšijama lopovima. Kako navodi autor teksta Vilijam Brenan, takvi razgovori se mogu čuti u barovima i na stanicama od Baltimora do Pekinga.
Martin O’Kajn rodio se 1906. godine u porodici siromašnih irskih poljoprivrednika. Izbegao je sudbinu svojih roditelja i postao učitelj u seoskoj školi. Ubeđeni socijalista, borac za prava Iraca, stupio je u Irsku republikansku armiju i uskoro izgubio posao učitelja. Zalagao se za jezičku autonomiju Iraca, mračno je gledao na budućnost svoje zemlje i govorio da će, ukoliko Irci izgube jezik, Irska ostati bez nacionalne književnosti, a to će označiti kraj celog naroda.
Gotovo sedam decenija „Prljavština groblja“, bez obzira na veliko priznanje, nije bila prevedena, pri čemu problem nije u ubeđenjima autora, žestokog protivnika vladavine engleskog jezika.
Poznato je da je u prvom ugovoru o objavljivanju romana bila tačka o njegovom mogućem kasnijem prevodu, ali uz obavezan uslov da tekst prevoda mora da se dopadne izdavaču.
Autor koji bi uspeo adekvatno da prenese jezičku složenost romana dugo nije bio pronađen. Autor „Njujorkera“ smatra da O’Kajnov roman pao kao žrtva sopstvenog ugleda. Izdavače i prevodioce pritiskala je svest da je neophodno napraviti idealan prevod koji bi bio kanonski.
Situacija se, konačno, promenila 2009. godine, kada je prava na knjigu dobila irska izdavačka kuća „Klo Jar-Konaht“, koja je imala „hrabre“ autore. Počeo je rad na dva prevoda odjednom.
Prvi, pod nazivom „The Dirty Dust“, objavljen je prošle godine. Prevod je uradio irski pisac i prevodilac Alan Titli. Veseli i živopisni tekst obiluje frazeologizmima, ali je u njemu snažan glas samog Titlija.
Drugi prevod, nazvan „Churchyard Clay“ priprema se za objavljivanje u martu ove godine. Irski autor Lajm Mak Kon Ajomer radio je nad njim zajedno s engleskim kartografom Timom Robinsonom.
Ajomer je u mladosti mnogo puta imao prilike da vidi kako Martin O’Kajn pije u barovima, a jednom je čak morao i da pijanog pisca vodi kući. U prevođenju se pridržavao principa da bude veran autoru. Zbog toga je drugi prevod ispao suzdržaniji, a posebno je to primetno u izboru psovki.
Oba prevoda su koristan podsetnik na to da je bolje imati nekoliko interpretacija teksta, nego jednu „savršenu“.
