Primirje je proglašeno u momentu u kojem je Sirijska arapska armija, uz podršku ruske avijacije i saveznika iz Irana, Iraka i Libana (Hezbolah), konačno preokrenula situaciju na bojištu u svoju korist, napredujući praktično na svim frontovima. Primirje tu ofanzivu, međutim, ne zaustavlja — njime, naime, nisu obuhvaćeni ni DAEŠ, ni Al Kaidina podružnica u Siriji Nusra front, kao ni ostale džihadističke organizacije koje uživaju (polu)tajnu podršku američkih saveznika Turske, Saudijske Arabije, Katara…
Ta činjenica, verovatno, objašnjava nezadovoljstvo onih krugova u Vašingtonu koji su još 2013. godine zagovarali američku vojnu intervenciju u Siriji zarad svrgavanja njenog legalnog predsednika Bašara el Asada.
Sirijski sukob, sa svojim implikacijama na arhitekturu moći na Bliskom istoku, ali i u čitavom svetu, bio je tema „Sputnjik intervjua“ čiji su gosti bili general u penziji Radovan Radinović i novinar Politike Bojan Bilbija.
Ključni događaj u dosadašnjem toku sirijskog rata bila je ruska vojna intervencija, započeta jesenas na molbu sirijske vlade, saglasni su sagovornici Sputnjika.
Pritom, kako ocenjuje general Radinović, „Rusi su u Siriji neuporedivo efikasniji nego što je to bio NATO tokom agresije na Srbiju 1999. godine“.
„Lansiranje krstarećih raketa iz Kaspijskog mora bilo je pravi šok, to je bila najšokantnija činjenica u dosadašnjoj intervenciji. Rusija je, gađajući krstarećim raketama iz Kaspijskog mora ciljeve u Siriji, pokazala visok nivo tehnološke osposobljenosti njene vojske. Rusija je time pokazala da nema samo nuklearno oružje, već i konvencionalnu komponentu na visokom nivou“, kaže Radinović.
„Samim primirjem u Siriji je od strane Sjedinjenih Država legitimizovana ruska pozicija. Bez obzira na to što je Rusija u Siriji intervenisala po pozivu legalne Vlade Sirije, taj legitimitet je mogao da bude osporavan sve dok Sjedinjene Države nisu pristale da pregovaraju o primirju sa Rusijom. Primirje je značajno i zato što je njime definitivno ugašena nada Amerike, zapadnog sveta i Turske, da će Asad otići sa vlasti i da se neće pitati o budućnosti Sirije. Tim primirjem je to stavljeno ad akta. Asad, koji je i eksponent ruske politike u tom delu Azije, ostaće bitan faktor“, navodi Radinović.
„Amerikanci su pristali na primirje takoreći u zaustavnom vremenu, pošto su sirijske snage počele da postižu značajne uspehe. Primirje je rezultat i vojne i diplomatske pobede Moskve. Otuda i nezadovoljstvo koje provejava u Vašingtonu“, kaže on.
Opstankom Asada i Sirije, suprotno željama inspiratora rata u toj zemlji, počela je da se menja i ravnoteža moći u regionu. Umesto dodatno učvršćene dominacije američkih saveznika na Bliskom istoku, kakva bi usledila da je Sirija pala, stvorena je nova osovina koja se, od Irana, preko Iraka i Sirije, proteže do Libana, sa Rusijom kao najvažnijim saveznikom.
„Nova regionalna ravnoteža na Bliskom istoku, kao jednim od ključnih svetskih regiona, stvorena je onog trenutka kada su poleteli prvi ruski avioni“, kaže Bilbija.
„A ta slika u regionu je samo odraz novog odnosa snaga u čitavom svetu, pri čemu su uz Rusiju i Kina, i Iran, i zemlje BRIKS–a. Konkretne situacije, poput ove u Siriji, odražavaju promenu globalnog odnosa snaga“, dodaje on.
Odgovarajući na pitanje kako će na tu promenu odnosa reagovati Turska i Saudijska Arabija, Radinović kaže da je „u čitavoj sirijskoj krizi najnepredvidljiviji faktor upravo Turska“.
„Mislim da, zbog Rusije koju je i Amerika prihvatila kao faktor u rešavanju sirijske krize, više ne postoji opasnost od vojne intervencije Turske i Saudijske Arabije u Siriji. To bi unelo potpuni haos u tom regionu, a mislim da to nije u interesu ni Amerike, ni Rusije“, zaključuje on.
Kako god se u budućnosti bude razvijala situacija u Siriji, prema nedavnoj oceni predsednika Spoljnopolitičkog odbora Državne dume Ruske Federacije Alekseja Puškova tamo se danas ne odlučuje samo o Siriji i Bliskom istoku, već i o čitavom svetskom poretku. U tom (krvavom) procesu odlučivanja Rusija za sada pobeđuje.
