I na ove izbore Pokret socijalista izlazi sa SNS-om, kakav rezultat očekujete?
— Očekujem apsolutnu pobedu, ali ne bez borbe. Ja molim sve da izađu na izbore, jer nam ne odgovara mala izlaznost. Mislim da smo nešto promenili na bolje i treba nam mandat da završimo započeto. Nije bilo masovnog otpuštanja, povećana je zaposlenost, uveden je obračunski listić, nije bilo smanjenja socijalnih davanja, povećavamo porodiljski dodatak, kao i dodatak za decu sa invaliditetom.
Da li vidite na političkoj sceni Srbije nekoga ko bi mogao da pobedi vašu koaliciju?
— Ne vidim, ali je interesantno što ne vide ni oni sebe. Danima pitam sve naše protivnike ko vam je kandidat za premijera i niko da mi odgovori. A kada nemate kandidata za premijera onda šaljete poruku koja glasi — znamo da nećemo da pobedimo. Bio sam iznenađen koalicijom DSS-a i Dveri sa levicom Borka Stefanovića, kao i time da Sanda Rašković i Bojan Pajtić na nekoj tribini hvale jedno drugo. Iako su jedni za NATO i gej brakove, a drugi protiv toga, svima je zajednički samo jedan imenitelj — da pobede Aleksandra Vučića. Naglašavam da dok se Vučić i ja nešto pitamo Srbija neće ući u NATO niti će legalizovati gej brakove.
Vaša koalicija je stopirala predizbornu kampanju zbog vanredne situacije. Mnogi Vas optužuju da to stanje ipak koristite za promociju…
— Ako je svaki rad promocija, onda da… Šta da radimo — radimo. Jednom je Pokret socijalista organizovao akciju čišćenja ambrozije u beogradskom naselju Stepa Stepanović, i voleo bih da svaka politička partija uradi baš takvu promociju da bi svi bili srećni i zadovoljni. Rad svakog političara je politička promocija i zato služe političke partije za koje se ljudi opredeljuju. Ipak, naglašavam da su poplave poslednja stvar na kojoj bi se neko promovisao, ali slobodno neka se naši politički protivnici promovišu tako što će napraviti po jedan nasip — ja ću im čestitati.
Obeleženo je 10 godina smrti Slobodana Miloševića. Posetili ste njegov grob. Rekli ste da nije dovoljno vremena da istorija dâ konačni sud, ali da je dovoljno da se laži koje su o njemu govorili i na osnovu kojih je rušen zauvek rasprše. Na šta ste mislili?
— Da li se sećate „kiparskih milijardi“, na primer? Ceo svet je tražio te kiparske milijarde, a ispostavilo se da ih nema. A nema ih — zato što ih nema, zato što ih nije bilo. Sećate se svih onih laži da je Slobodan Milošević prodao Republiku Srpsku, prodao Republiku Srpsku Krajinu, da je njegova politika bila ovakva… Nije, pokazalo se da ništa od toga nije istina. Pokazale su se sve one laži zbog kojih je rušen. To je zaista bilo teško vreme, sankcije, ratovi, niko nije bio srećan, ali nije to bilo zato što Slobodan Milošević, kako su govorili, nije razumeo svet.
Koliko se danas promenila politika Evropske unije prema Srbiji u odnosu na to vreme? Da li se uopšte promenila?
— Ima razlike, prvenstveno što sada Srbiju doživljavaju kao zemlju koja ima pravo na samostalni stav. I mi se upravo tako i ponašamo. Znate, to je kao da me pitate sada da li je car Dušan zločinac i krvolok koji je razapinjao ljude, prebijao im ruke i noge na točkovima, smudio bradu i brkove. Da li je to zločinac i zlotvor? Priznaćete da, kada bismo Vi i ja to radili sada, dosta bi se loše pričalo o nama. Ili je on revolucionarni zakonodavac koji je u svom vremenu zapisao ono što je mogao? Dakle nije morao nikome da se obaveže, jer je mogao samodržavljem da radi šta hoće. Morate suditi o istorijskim ličnostima u njihovom vremenu. U vremenu i u pravilima koja su važila upravo u trenutku kada su vodili odgovarajuću politiku.
Srbija Slobodana Miloševića je odgovarala na izazove u jednom trenutku. Srbija u kojoj danas živimo odgovara na neke druge izazove, druga su pitanja pred njom. Ali, pogledajte Rezoluciju o Srebrenici Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, gde je trebalo da budemo označeni kao genocidan narod. Ja mislim da bi Slobodan Milošević postupio na isti način. Borio bi se protiv nje do kraja, ali ne znam kojim mehanizmima. Vučić je otišao u Srebrenicu, što mu je zamerilo više od pola Srbije. Ali, tim odlaskom je napravio klackalicu u političkom smislu. Sa druge strane, borio se žestoko da se reči Srebrenica i genocid ne pominju zajedno na SB UN. Da budemo pošteni, sadašnji Nemci nemaju nikakve veze sa nacističkom politikom Adolfa Hitlera, ali se i dan-danas izvinjavaju zbog svoje prošlosti. Da je u Savetu bezbednosti usvojena rezolucija o genocidu, bili bismo označeni i Vi i ja i naša deca i još tri generacije. Još duže nego Nemci.
Ali i pored toga što je premijer otišao u Srebrenicu, nama je u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija ipak pomogla Ruska Federacija.
— Kako da ne. Podsetiću Vas da je Rusija Borisa Jeljcina uvela sankcije tadašnjoj Jugoslaviji, ali se promenila. Rusija se promenila i Srbija se promenila. Uostalom, znate, Rusija je velika sila. I naravno da je mi beskrajno poštujemo, a slobodno mogu da kažem i volimo — mi smo Srbi.
Ona ima svoje interese. Ono što razlikuje Rusiju od nekih drugih velikih sila jeste što ume i zbog tako male zemlje da nekad odustane od svojih interesa. To što je Rusija stavila veto u Savetu bezbednosti nije nimalo jednostavno. Ne znam da li je to Rusija ikada uradila kada su u pitanju stvari iz evropske oblasti. Dok sam bio direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju saznao sam u razgovoru sa gospodinom Vitalijem Čurkinom koliko je to sve plod jedne pažljive diplomatske igre, koliko se vodi računa o svakoj reči, svakom gestu, kad ko govori, kojim tonom, pre i posle koga. A veto, kad se dođe do veta u sistemu Ujedinjenih nacija, to je skoro objava rata. Podizanje veta je maltene razlog za prekid diplomatskih odnosa. Usaglašava se mesecima, nekad i godinama da ne bi došlo do veta. Kada velika sila kaže da ne može da se dogovori sa drugim velikim silama, posle toga može samo da se napusti sto. I ništa više. E, kad je Rusija bila spremna to da uradi, mi to nikada nećemo zaboraviti, i naravno da ćemo uvek biti beskrajno zahvalni zbog toga. Ali ono što želim da kažem i u korist svog naroda i politike koja se vodi u mojoj zemlji — imala je za koga.
Podsećam da je Rusija Vladimira Putina, ne Rusija Borisa Jeljcina, jednoj prošloj vlasti beskrajno pomogla da dobije većinu u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija na temu nelegalnog priznavanja Kosova i Metohije, a da je preko noći ta ista vlast, govorim o Borisu Tadiću i Vuku Jeremiću, koji je u to vreme bio ministar inostranih poslova, promenila rezoluciju za koju je imala obezbeđenu većinu, prihvatila sponzorstvo Evropske unije, a Ruse o tome obavestila sutradan, nakon što se sve to desilo. I Rusija je prešla preko toga. Znate, promenila se vlast. U redu. Ali, ne menjaju se države. Svaka država, pogotovo velika, ima ono što se zove institucionalno pamćenje, pa pamti takve stvari. Malo je puta bilo da sam razgovarao sa ruskim zvaničnicima a da me nisu podsetili na tu epizodu i rekli: „Šta god, ali bar nam recite“. Dakle, Rusija zna da to nije ta Srbija koja će to uraditi. Ovo je Srbija koja govori glasno, koja govori o svojim interesima, koja se bori za svoje interese, ali nije Srbija koja će prodati prijateljstvo.
S tim u vezi, moram da Vas pitam za sporazum o ruskom humanitarnom centru u Nišu. Hoće li ga naredna vlada potpisati i zašto nije ova?
— To je sad već stvar koju bismo morali da pitamo i ministra spoljnih poslova. Zaista ne mogu da ulazim u nešto što je tako daleko od mog resora, ali ako mene pitate, ja nemam nikakvu dilemu da se o tome i te kako razgovara. Čekamo s nestrpljenjem dolazak predsednika Vlade Ruske Federacije gospodina Medvedeva, i siguran sam da će to biti jedna od tema.
