U visokom društvu turske prestonice, podseća Stoun u „Fajnenšel tajmsu“, dugo je prepričavan slučaj koji se dogodio u vreme kada su Turska i Sirija još mogle da se diče dobrosusedskim odnosima.
Jednom prilikom je bračni par Erdoganovih odlučio da provede odmor u društvu Asadovih — sirijskog predsednika Bašara i njegove žene Asme.
„Pričaju da je posle toga Asma Asad mužu poslala elektronsko pismo u kojem ga je molila da nikada više ne traži od nje da se sastaje sa Erdoganovima“, naveo je istoričar.
Priča se da se gospođa Asad požalila da Erdoganovi nemaju obrazovanja i ukusa: muž je bahat čovek koji je tokom celog života pročitao samo jednu knjigu, a žena je luda za šopingom, pri čemu je staromodna i odeva se bez ukusa.
O onome što se dalje događalo istorija ćuti, ali pismo Asme Asad privuklo je pažnju turskih specijalnih službi.
U Ankari govore da je upravo tada Erdogan počeo da razvija netrpeljivost koja je prerasla u strasnu želju da sirijski predsednik bude svrgnut, piše Norman Stoun.
Kako god bilo, Bašar el Asad je uspeo da se spasi, i to zahvaljujući Rusiji, navodi istoričar.
Kasnije su Turci oborili ruski avion, saopštivši da je narušen njihov vazdušni prostor, i to u trajanju od 17 sekundi.
„Predsednik Vladimir Putin takođe se pokazao kao čovek koji ne zaboravlja uvrede. On je pročitao više od jedne knjige i govori više od jednog jezika: on stvari vidi kakve jesu“, piše Stoun.
Odgovor Moskve pogodio je turski izvoz, a doveo je i do toga da je više od četiri stotine hotela u toliko omiljenoj turskoj Antaliji sada ponuđeno na prodaju.
Norman Stoun se vraća u istoriju rusko–turskih odnosa: istina je da su državnici iz carskih vremena pretendovali na Konstantinopolj, ali oni su imali u vidu i rizike, što ih je navodilo da oslabljenu Tursku kontrolišu sa distance — preko autonomne Jermenije ili čak Kurdistana.
Ruska vojska je 1833. godine zaustavila egipatsko–sirijsku armiju na putu ka osvajanju Istanbula, a 1920. godine, kada se Osmanska imperija konačno raspala, pritekla je u pomoć Turskoj, štiteći teritorije od grčkih i jermenskih pretenzija iza kojih je stajala Britanska imperija.
Ruska Sovjetska Republika je podržala protivnike mirovnog sporazuma prema kojem je Osmanska imperija trebalo da bude podeljena na arapske i evropske teritorije — sovjetski narodni komesar za inostrane poslove Georgij Čičerin sreo se sa turskim kolegom, nakon čega je sovjetska vlast počela finansijski i vojno da podržava Turke u borbi protiv neprijatelja.
Odnosi Moskve i Ankare pogoršali su se tek posle Drugog svetskog rata, ali je saradnja nastavljena — ako ništa drugo, niko nije obarao avione.
„Treba razmisliti o tome da li bi Turska uopšte uspela da postoji bez pomoći koju je Ankara tada dobijala od Moskve“, pita se istoričar.
Prema mišljenju Stouna, oštra reakcija Ankare u vezi sa ruskim avionom, koja je precrtala dugogodišnju istoriju rusko–turske saradnje, nije motivisana samo onim što je Turska navela kao zvanično obrazloženje. Istoričar smatra da je reč o spletu mnoštva okolnosti, među kojima su mržnja Erdogana prema Asadu kojeg je u Siriji podržala Rusija, kao i uvređenost i potreba za osvetom.
