Srbija je zemlja u kojoj nesporne stvari često postaju sporne. Tako je i otkrivanje spomenika jednom od najvećih srpskih pisaca Borislavu Pekiću na neko vreme postalo politički „rijaliti“. Pekić jeste bio i značajna politička figura, ali je kao pisac postao jedna od najznačajnijih figura srpske kulture.
Pisac koji se za života gnušao malograđanštine i čaršijskog mentaliteta, postao je gotovo četvrt veka posle smrti, povod za malograđanska prepucavanja. Pre nego što je premijer Srbije otkrio spomenik Pekiću, u delu javnosti se digla dreka na temu: Zaslužuje li Vučić da otkrije spomenik jednom od osnivača Demokratske stranke.
Društvene mreže su brujale kako je Pekić svojevremeno izgubio na izborima u Rakovici upravo od Vojislava Šešelja, čoveka kome je Vučić decenijama bio najbliži saradnik. O tome koliko se Pekić, kao politička ličnost, čitavog života borio protiv svega onoga što je Vučić simbolisao i danas simbolizuje, da ne govorimo.
I sam premijer se nije suzdržao odgovora, pa je napuštajući Skupštinu poručio demokratama: „Ja se izvinjavam poslanicima što ću na kratko napustiti salu kako bih otkrio spomenik Borislavu Pekiću, čuvenom piscu i jednom od osnivača DS-a. Pekiću, kome demokrate 20 godina nisu našle za shodno da odaju počast“.
Tako je premijer uveo u priču i pitanje da li se Srbija (po običaju) kasno setila još jednog svog velikana.
Vladeta Janković, jedan od osnivača i DS-a i DSS-a, kaže za Sputnjik da za otkrivanje spomenika nikad nije kasno. On dodaje da je i ranije bilo odavanja priznanja Pekiću i podseća da se ulica na Vračaru, u kojoj je on proveo dobar deo života, već godinama zove Ulica Borislava Pekića.
„Sećam se kad sam u Londonu bio ambasador, još tada smo, pre 15 godina, pokušali da stavimo spomen-ploču na kuću u kojoj je on živeo, ali je to propalo zbog otpora stanara. To su komplikovane priče, ali je činjenica da je takvih napora bilo i ranije i ovo je krajnje dobrodošlo i lepo što se njemu podiže spomenik na Vračaru, na mestu koje je toliko voleo i koje mu je značilo i blizu je škole koju je pohađao, tako da je sve to jedan zaslužen gest priznanja velikom čoveku naše književnosti“, kaže Janković.
On smatra da Pekić ne bi bio najsrećniji kad bi znao da njegov spomenik otkriva čovek koji ga otkriva jer nije bio pristalica ideja radikalskog tipa, ali bi ovo priznanje „ipak trebalo da bude izvan političkih opservacija, koliko god da ne mislim da je to stvar dobrog ukusa“.
„Imao sam tu čast i veliku privilegiju da budem čak Pekićev prijatelj i kao da ga sad vidim pred sobom, s tim nasmejanim očima iza naočara, i on bi sad sigurno sasvim ozbiljnim i ravnim glasom rekao — važniji je spomenik nego to ko ga otkriva“, kaže Janković.
Muharem Bazdulj, pisac i novinar, odličan poznavalac Pekićevog dela, smatra da na nivou dnevne politike ima nečeg ironičnog u tome što Vučić otkriva spomenik.
„Ako govorimo u nekom klišeiziranom toposu — šta bi mrtav čovek mislio kad bi s nekog oblaka mogao da gleda to što se dešava — mislim da bi Pekić bio neko ko bi cenio tu ironiju, jer ona postoji u njegovim delima kao neki lajtmotiv, tako da je to nešto što bi njemu stavilo osmeh na lice“, kaže Bazdulj.
Premijer Vučić otkrio je spomenik Pekiću na Cvetnom trgu u Beogradu, u prisustvu njegove supruge Ljiljane i poštovalaca, uz poruku da nas je veliki pisac naučio ljubavi prema svojoj zemlji, „voleći je mnogo više od onoga koliko je ona njega mučila“.
„Pekić nam je ostavio proganjajući osećaj duga prema sopstvenoj zemlji“, dodao je Vučić i ocenio da je nevažno ko mu podiže spomenik, već da „mu pokažemo šta smo i koliko smo od njega naučili“.
Borislav Pekić rođen je 4. februara 1930. godine u Podgorici. Njegov prvi roman, „Vreme čuda“, pojavio se 1965. godine i privukao pažnju javnosti, kao i književne kritike.
Usledili su „Hodočašće Arsenija Njegovana“, za koji je dobio Ninovu nagradu, „Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana“, „Kako upokojiti vampira“, „Odbrana i poslednji dani“, „Zlatno runo“, „Besnilo“, „Atlantida“…
Autor je oko 30 dramskih dela za pozorište, radio, televiziju.
Njegova intelektualna i politička odiseja započeta je ubrzo po okončanju beogradske „Treće muške gimnazije“, novembra 1948. godine, kada je uhapšen kao pripadnik ilegalne omladinske organizacije nazvane Savez demokratske omladine Jugoslavije.
Osuđen je maja 1949. godine, prvobitno na 10 godina, pa mu je Vrhovni sud NR Srbije juna 1949. kaznu povećao na 15 godina. Konačno je iz zatvora pušten kada je amnestiran 29. novembra 1953. godine.
Od 1971. Pekić je živeo u Londonu.
Aktivno je učestvovao u formiranju višestranačke političke scene u Srbiji kao jedan od osnivača, potpredsednik i član Glavnog odbora Demokratske stranke, a posredno i Demokratske stranke Srbije, pošto je 1992. podržao grupu koja se opredelila za podršku Vidovdanskom saboru, juna 1992. godina.
Umro je 2. jula 1992. u Londonu, a sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.
