Da li mislite da je do susreta ruskog patrijarha i pape došlo jer se, kako hrišćani kažu, ispunilo vreme koje je moralo da prođe, ili su ga inicirali migrantska kriza, događaji na Bliskom istoku, najgrublje rečeno, odbrana hrišćanstva?
— Susret je nesumnjivo značajan i velika vest za ceo svet. Šta će nastati iz tog susreta, možemo samo da pretpostavljamo. Mislim da je jedan od glavnih preduslova za ovakav susret bio dolazak takvog čoveka na mesto rimskog pape, kao što je papa Francisko. On je ličnost bez predrasuda, predubeđenja kada su u pitanju pravoslavci, u ovom slučaju Rusi i Ruska pravoslavna crkva. Jako je zanimljivo što se susret dogodio upravo na Kubi, jer srž hrišćanstva je prevazilaženje bolnih stvari, ispravljanje greha i grešaka. Bilo je slikovito kada su se Raul i Fidel Kastro sastali sa patrijarhom i papom, vidi se da je ljudsko nerazumevanje, ljudska glupost ipak kratkog daha. Ateizam u toj prelepoj zemlji nije urodio zlim plodom, došlo je do toga da i jedan i drugi Kastro možda bolje uviđaju vrednosti hrišćanstva nego neki koji se deklarativno izjašnjavaju kao branitelji hrišćanskih vrednosti.
Papa je čovek koji pokazuje da mu je vera važnija od bilo koje politike, ali očigledno nije čovek koji ne shvata da je politika istovremeno i život ili sastavni dio života. Ne treba zaboraviti odakle dolazi, sigurno može da razume patnje hrišćana na Bliskom istoku, na Istoku uopšte. A ruski patrijarh je čovek visoke inteligencije i raznovrsnih sposobnosti. Imao sam priliku da razgovaram s patrijarhom pre nego što je to postao, a sa papom prilikom njegove posete Sarajevu. Kod obojice je jednako bitan I lični pečat. To su dve ličnosti koje mogu vrlo brzo da se razumeju, na raznim osnovama i zato je taj susret veoma značajan. Pokazali su nezavisnost od bilo koga i bilo čega. Pokazali su šta je njihova, šta je naša osnovna misija kroz njih — briga za ljude, briga za ovaj svet. Sama Deklaracija koju su potpisali pokazuje da oni ne vode dnevnu politiku, niti žele da ostvare kratkotrajnu populističku misiju, oni žele da se svet spase. Nadam se da je susret tek jedan korak ka onome što treba da se desi, odgovornija briga ljudi i Crkve za svet. Uz to, i ljudi koji upravljaju državama moraju da čuju glas koji koriguje njihove dnevnopolitičke korake.
Da je komunikacija između istočnih i zapadnih hrišćana neophodna znate jer ste episkop na granici dva sveta. Trebinjci svedoče da ste glavni zagovornik mirnog suživota na ovim prostorima, da komunikacija sa katolicima i muslimanima, zahvaljujući Vama, sada ipak postoji.
— Sada postoji sasvim dobra i intenzivna komunikacija, postojala je i pre mene, ne treba to sebi da pripisujem, ali od kako je biskup Mate Uzinić u Dubrovniku, od kako smo pokrenuli ozbiljne susrete, naša saradnja ide samo u jednom jedinstvenom pravcu, da shvatimo koliko kao hrišćani imamo mnogo sličnosti, i koliko su razlike u odnosu na broj sličnosti male. Ali pre svega da shvatimo koliko je važno za naše vernike, ali i one koji nisu vernici, a žive u dva susedna grada na granici dve zemlje, da vide koliko jedan drugome verujemo i koliko se podržavamo u svemu što je dobro.
Sve ovo pokušavamo i u Mostaru. Imam izuzetnu podršku ljudi iz Rimokatoličke crkve i islamske zajednice da se što više viđamo i tako smanjujemo tenzije nastale u poslednjem ratu u kome je došlo do sukoba na nacionalnoj, ali i na verskoj osnovi. Taj sukob je pre svega bio politički. Da bi se sve raspetljalo i došlo do normalne komunikacije, potrebno je mnogo napora. Ali nije dovoljan samo napor, potrebna je i velika pažnja. Potrebno je meriti svaku reč, jer posle prvog, drugog, a nažalost i trećeg rata, imamo ozbiljne rane koje svaka pogrešna reč može ponovo da otvori. Te rane mogu da budu izvor raznih infekcija, ali isto tako mogu da budu otvori kroz koje treba da prolazi lek u ljudske duše. Rane mogu da budu i pouka, a biće samo ako na njih stavljamo blage obloge, ako ih pažljivo čistimo, vodimo svakodnevnu brigu o njima. Ako se rana ponovo otvori, često je još gora. Glavna karakteristika naših odnosa treba da bude pažnja, a ona uvek podrazumeva ljubav, božansku i ljudsku ljubav u nama.
Povod za ponovno otvaranje jedne od tih rana je eventualna kanonizacija Alojzija Stepinca. U Srbiji i Republici Srpskoj burne su reakcije na ovu temu. Šta očekujete, kako bi ova priča mogla da se završi i koliko je opasna za ponovnu izgradnju poverenja između Srba i Hrvata?
— U vreme intenzivne inicijative da se kanonizuje vladika Nikolaj ili otac Justin, ili obojica, ne sećam se više, parijarh Pavle je bio suzdržan. U jednom žučnom dijalogu jedan od episkopa ga je pitao: „Zašto si ti protiv toga“, a on je odgovorio: „Da li vi verujete da je on sad u svetlosti lica Božjeg?“, on je rekao: „Da, verujem“, a patrijarh je na to dodao: „Ako ga sad proglasimo svetim, da li ćemo ga još više primaći licu Božjem ili će biti u istoj u toj svetlosti“.
Meni se jako dopao taj mudar odgovor, koji je i samu priču o proglašavanju svetaca stavio u jednu razumniju meru nego što ona biva u novijoj istoriji, mogu slobodno reći, iako to uvek izazove kritike na moj račun. Mislim da je bilo dosta ishitrenih i ubrzanih procesa kada je reč o tome. Kad bi mene pitali, dao bi im savet da ne treba žuriti. Upravo zbog ovih rana i naše blizine Mostaru, Dubrovniku. Zbog toga što smo u mnogo ozbiljnijim problemima da bismo vodili brigu o tome, tu temu ostavljam po strani. Čini mi se da su moji sveštenici, monasi i monahinje prihvatili da to nije naša tema, da je to tema druge kuće — naših suseda.
Veoma dobro sarađujete sa republičkom vlašću, sa predsednikom Dodikom, svedoci smo turbulencija u Srpskoj, a i kada su u pitanju odnosi sa Federacijom. Da li mislite da ste autoritet, balans kada je u pitanju domaća politička scena i kako vidite te odnose u zajednici, šta ih više diktira — ljudi unutar zajednice ili neko sa strane?
— To je veoma kompleksno pitanje. Nekako uvek dođem na reči Dostojevskog da smo svi krivi za sve, a ljudi ipak uvek okrivljuju nekog drugog za nešto što nije dobro. U Srpskoj jedna grupa ljudi pokušava da krivicu za svako zlo ovoga sveta svali na jednog čoveka koji je predsednik Republike, ne shvatajući da to ne može biti. Ne shvataju šta to može da znači za sve nas, za zajednicu. Predsednik države, vlade, skupštine, pa i episkop je stub zajednice koja ne može postojati bez njega kao što ni on ne može postojati bez nje. Stiče se snažan utisak da se taj udar na predsednika Milorada Dodika svodi na dve stvari. To je ili udar ljudi koji imaju lični problem s njim, ili je istovremeno, ili čak pre svega, udar na instituciju predsednika RS a time i na Republiku Srpsku. Zagovornici personalnog problema, koji očigledno postoji, reći će da određena grupa oseća da ne može da dobije izbore, pa pokušava iz perspektive svoje frustracije da ruši Dodika. Pogrešno razmišljaju jer se ne može iz frustracije roditi ništa dobro. Šta s druge strane znači uzdrmati poziciju predsednika u Republici Srpskoj, koja je ionako ugrožena zbog ustavnog poretka i okruženja u kome je, zbog pretnji pojedinih grupacija iz Federacije koje stalno insistiraju na unitarizaciji BiH?
Pokušavam da im objasnim da neće, time što sruše Dodika, oni biti Dodik. Možemo da izgubimo to što imamo. Zato sam uvek za demokratiju, jer nemamo bolji sistem, da se ide na izbore i da se bira. A potom da onog koga izaberemo poštuju svi koji su glasali. Kampanja koja je pokrenuta protiv predsednika Dodika, sveštenik sam više od pola života pa to valjda mogu da vidim, kao što rekoh, ima i lični pečat. To biva među ljudima, međutim ne smemo zaboraviti da je Republika Srpska izgrađena na velikoj žrtvi ljudi, mladića koji su ginuli, na žrtvi majki, sestara, supruga, dece koja su ucveljena za ceo život. Tu je i žrtva svih lidera koji su od početka pokušavali da spasu slobodu za Srbe u BiH. Strašna je činjenica da nismo imali nijednog predsednika Republike Srpske, pa ni Vlade ili Skupštine, koji nije bio pod nekim sudskim procesom ili u zatvoru. Tim njihovim procesuiranjima se u stvari hoće reći — vi ne možete da postojite, kod vas je uvek na vlasti neki kriminalac, mada je nemoguće da je tako, da su u drugim zemljama oko nas ljudi nešto bolji. Sve to je jako destabilizujuće, mnogo opasno, veoma zabrinjavajuće. Voleo bih kad bi ljudi koji tako olako učestvuju u toj kampanji protiv predsednika imali razuma da shvate da i oni sutra mogu da budu na tom mestu, da budu izloženi tim istim ili cak i težim udarima.
Kako ocenjujete spoljnu politiku Srbije koja je na putu ka EU, a istovremeno se trudi da održava dobre odnose sa Rusijom, koliko je to moguće kada imate ugovore sa NATO-om koji gotovo da je okružio Rusiju svojim bazama?
— Jedan sam od onih koji shvataju da postoje neke evropske vrednosti koje su deo nas, koje su naše, mislim na sva civilizacijska dostignuća kada je reč o dijalogu, slobodi, svemu što je dobro. S druge strane, ljubav prema Rusiji je potpuno prirodna, potpuno normalna. Te dve stvari treba odvojiti od političkog. Političko je pragmatično, praktično u nekom istorijskom trenutku.
Moj utisak je da kod političara u Srbiji postoji idol koji se zove Josip Broz Tito, koji je u jednom trenutku imao sreće ili nesreće da kao nesvrstani bude neki balans u svetu. Ostala je enigma čiji je čovek na kraju krajeva bio, ali ta pozicija je njemu omogućavala da dugo traje, da se zadužuje, da u jednom periodu građani budu čak i „srećni“. Posle njegove smrti država je otišla u parmparčad, ali on je ostao idol. Ne samo ljudima koji imaju nostalgiju za tim dobom, već skoro svim političarima posle njega. Ostvarilo se ono „i posle Tita Tito“. Međutim, ja kao hrišćanin idolopoklonstvo uvek doživljavam kao slabost.
Kako vidite izlazak iz migrantske krize, ko je uopšte doveo do ovakve situacije na Bliskom istoku, jedna zemlja je potpuno razorena, da li iz ovog haos ima mirnog izlaska. Je li ovo verski rat, rat za resurse, ili početak kraja sveta kakav poznajemo?
— Teško je uperiti prst na nekog i reći oni su krivi ili on je kriv, ali možemo da razmišljamo logički — kome ova kriza šteti, a kome ne. Onaj kome šteti najverovatnije nije želeo da do nje dođe i nije je prouzrokovao. Mislim da stvar ne može da se svali na Evropu i na njenog lidera u ovom trenutku, Nemačku, niti na manje zemlje. Ali i Balkan, a ne samo Evropa, trpi posledice migrantske krize. No ako bismo ipak hteli nekoga da označimo kao krivca, onda bi prst mogao da se upre u zemlje koje nemaju nikakve štete od svega ovoga. Ali ni to nije jednostavno. Ako je svet postao jedno zajedničko mesto, postavlja se pitanje zašto smo onda dopustili da do toga dođe? Da li će Evropa i svet imati snage da posledice ove krize reše, ja to ne znam.
Kad su na primer Srbi iz Knina i Sarajeva krenuli u egzodus, interesantno je i paradoksalno da su se kretali od zapada ka istoku i da to nikome nije bilo čudno. Možemo se zapitati zašto niko nije bio pametan, pa da ih okrene ka Nemačkoj pa bismo danas tamo imali pola miliona Srba. Ne bi bili siromašni, mogli bi da obnavljaju svoja imanja. Međutim, tada niko nije imao tu vrstu pameti. Evropa je mogla i trebalo je da prihvati svoje sugrađane koji su u teškoj poziciji, ali ona je bila politički obojena i gurala ih od sebe na Istok. Sada čekamo da vidimo kako će Evropa da se postavi pred ljudima koji su potpuno drugačijeg civilizacijskog usmerenja, vaspitanja. Postoji čak i neka zemaljska pravda. Čuo sam jednog profesora koji je rekao: „Pogledajte kakvu je glupost uradila Hrvatska progonom 300 hiljada ljudi, potpuno je ispraznila zemlju od ljudi koji su kulturološki više pripadali njoj nego što i sada pripadaju bilo kojoj drugoj oblasti“. To je sve ljudska glupost. Hrvati ne mogu to da nadoknade, a posle svega svake godine između 50 i 100 hiljada obrazovanih Hrvata se odseli u Nemačku.
Zar ne mislite da je sada Evropu izdao mnogo veći igrač? Nakon što je Amerika delila „pomoć“ na raznim stranama sveta, Evropu je ostavila da se sama bori sa migrantskom krizom.
— To je mnogima jasno, ali pokušavam da sagledam stvari iz istorijske perspektive, ali i perspektive budućnosti. Amerika je savremena imperija, ne tipa osmanske, vizantijske, ruske ili mongolske. Ona je imperija tipa rimske, ima utisak da može da kontroliše čitav svet. Možda je takva u jednom trenutku bila persijska imperija. Kroz 4, 5. i 6. vek vodio se rat između Persijske i Rimske imperije, znate gde, na prostoru današnje Sirije. Ovo je, na neki način, ponavljanje istorije. Zanimljivo je što se danas tu vodi rat, ko ga vodi i kako.
Ako svet hoće da napravi ravnotežu sa Amerikom, koja je premoćna i koju je najlakše osuditi, ali to nije ni dovoljno ni pravično jer ona ima i dobrih stvari koje su za poštovanje, jedino političko uravnoteženje, mada izgleda iluzorno, bila bi Evropa zajedno sa Rusijom. Otuda je i zanimljiv susret pape i patrijarha Kirila, koji osećaju potrebu da se napravi balans u svetu. Nisam siguran da Rusija može da ga napravi sama. A siguran sam da Evropa sama ne može. Ne postoji četvrta sila. Neki bi rekli da je taj balans Kina, ali izgleda da to sada nije realno.
Poznati ste kao neko ko je sportski orijentisan. Oni koji igaju fudbal s Vama kažu da biste sastavili najbolji tim za Mundijal. Kao nacija poznati smo po uspesima u kolektivnim sportovima, a kako kao tim igramo u skupštini?
— Možda je u skupštini najmanje potrebno igrati kao tim, ali su potrebni timovi koji bi morali da pokazuju talenat za što zanimljiviju, bolju utakmicu, u smislu kulture govora, kulture dijaloga, suprotstavljenosti, i da iz toga proizađe rezultat. Moram da priznam da je sad kriza u sve tri skupštine u kojima ima Srba, u Srbiji, Crnoj Gori i Republici Srpskoj. To je još jedan od pokazatelja naše trenutne krize.
Srbi sede u još jednoj Skupštini, na Kosovu i Metohiji. Da li ste u kontaktu s ljudima tamo i onima koji o nečemu odlučuju ili makar misle da je tako?
— U kontaktu sam sa tamošnjim Srbima, posebno preko sveštenika i monaha. Moram da kažem da se ti ljudi osećaju izdano, pre svega od Srbije, a onda i od Srba koji žive svuda po svetu. Osećaju se ostavljenim. To je naša velika nesreća. Ali i velika sramota ovoga sveta. To je jedina skupština u kojoj se sednice prekidaju suzavcem, najslikovitiji pokazatelj koliko je to bilo na silu uvođenje ljudi u državnost koja nije u interesu ljudi sa Kosova, bilo koje vere i nacije, već u interesu nekog nekog iza scene. U tom smislu su ljudi na Kosovu, pre svega Srbi, a potom i svi drugi koji nisu visoko na društvenoj lestvici, kolateralna šteta. Sa nelagodom i pomišljam na njih, jer ne mogu da zamislim koliko im je teško i koliko su od svih nas zaboravljeni, prevareni ili ono najgore, izdani.
