Kritikovali ste ovdašnje političare da se mešaju u verska pitanja, nazvali ih ste maharadžama, a sada ste, u neku ruku, u prilici da budete političar. Kako ste razumeli poziv Vlade da budete ambasador u Saudijskoj Arabiji?
— To je površno gledanje. U javnom životu nisu samo političari, tu su i razni stručnjaci. Suštinski gledano, političar je svako ko se uljudno ponaša, jer je politika od „tu bi polajt“. Politika je i drugovanje, udruživanje, povezivanje. Ja idem u zemlju u kojoj su muslimani, i vrlo je smisleno da tamo ide musliman, neko ko je obavljao dužnost hodže, imama, muftije. Kada budem otišao, neću više biti muftija, biće to neko drugi, ali ja neću prestati da budem onaj koji poziva ka bogu. Čak i u svakom najobičnijem razgovoru, jer kad pijete vodu, vi se napajate, a kad pijete koka-kolu, bilo šta od naših izuma, vi se ne napajate. Kad popijete vodu, vidite da više niste žedni. Biću povezan sa bogom i kao ambasador. Ambasador znači predstavnik, ja sam uvek kada sam išao tamo predstavljao boga, a to nije na nekorist Srbiji, već na njenu korist. Uvek na korist Srbije.
U Saudijskoj Arabiji, sa kojom naša zemlja nije imala intenzivan kontakt. Šta se od Vas očekuje, da li možemo očekivati ekonomsku saradnju, možda pomoć te izuzetno bogate zemlje?
— Jedan od prinčeva, sin kralja Saudijske Arabije, nedavno je bio ovde, ime mu je Sultan, to inače znači moć, pa bih ga preveo kao „omoćeni“ ili „opunomoćeni“. Domaćin mu je bio ministar Rasim Ljajić. Tu zaista postoji dobra volja, lično njegova, da se neke stvari pokrenu, posebno u domenu turizma. Turizam bi trebalo da bude prva vest o nama tamo. To je dobra vest i za muslimane ovde. Prema Kabi u Meki se okreću svi muslimani, pa i muslimani Srbije, i tamo odlazimo na hodočašće, na hadž, tako da i naša zajednica može da očekuje korist od ove saradnje.
Ima i onih koji smatraju da je na delu svojevrsna arabizacija Srbije. Ujedinjeni Arapski Emirati će uložiti novac u Beogradu, već su uložili značajna sredstva u Novi Pazar. Međutim, zatraženo je da škola koja je već dobila ime po Svetom Savi nosi ime nekoga iz Emirata. Šta mislite o tom iznenađenju koje otvara brojna pitanja?
— Kod bogoljuba ništa ne može da se zove bilo kojim, sem božjim imenom. Uče nas da Mars zove Marsom, a možda Mars treba da se zove Bogojevo. Verujem da Sava niti bi sebe svetio, jer je to božiji posao, to ne radi žiri ljudi, niti bi po sebi nazvao školu, jer to nije ni Isus, njegov i moj učitelj, radio. On nas je učio skromnosti i da se jedino bog slavi. Ako je bilo i trunke dobročiniteljskog pogona u tome, mi smo to uprljali, kao kada mnoge džamije dobijaju imena onih koji su u njih uložili nešto para, što im je bog omogućio. Desio se zaborav. Ni Muhamed, ni Isus, ni Sava, ni moj otac Hamdija, na tragu bogoljublja ništa po sebi nazvali ne bi, tu ima i ona pesma, „po meni se ništa neće zvati“, samo bog toliko vredi. To treba da znaju i ovi Arapi i ovdašnji Srbi i tamošnji Bošnjaci.
Šta mislite o koaliciji za borbu protiv DAEŠ-a koju je formirala Saudijska Arabija, koliko ona može da bude efikasna, posebno ako u njoj nema Irana?
— To je samo prividno koalicija Saudijske Arabije. Tamo su dva bloka koji vode rat, a imamo i dva bloka među muslimanima. U jednom su Rusija, Iran i sirijski režim, a u drugom su taj, nazovimo ga opozicionim pokretom u odnosu na Asada, ostale arapske zemlje, prvenstveno zemlje Zaliva i SAD. Tako da, ista meta, isto odstojanje. Da li će doći do nekog zbližavanja ta dva bloka… Da sam stanovnik Sirije, uvek bi se pitao kad će ovo da se završi, jer je mir najpreči, najbitniji, da nam se deca obrazuju, da nam deca normalno žive. Sirijci su sada obespravljeni i ne bih tu proglašavao nikoga manje krivim ili krivljim. Da nema bilo koje od tih strana, tamo bi bio kakav-takav mir. Može li se iko povući? Ko se povuče iz raspravljanja, bliži je bogu. Tako gledamo mi bogoljubi, a kada smo raspravljači, onda nismo ispravljači koji se upravljamo ka samome bogu.
Nedavno je u zvaničnoj poseti Srbiji boravio premijer Turske Ahmet Davutoglu, koji je od predsednika Nikolića i zatražio da ruskim zvaničnicima prenese želju Turske za ponovnim uspostavljanjem odnosa sa Rusijom. Šta mislite o tom zahtevu?
— Dan pre toga sam mu rekao da smo mi kao muslimani, kao bogoljubi zainteresovani da budemo u miru i dobrim odnosima sa svim hrišćanima, a izuzetno sa istočnim. I zato nam je vrlo drago što su odnosi pretežno muslimanske Turske sa pretežno hrišćanskom Srbijom, u kojoj mi živimo kao muslimani, sve bolji i bolji. Vrlo nam je bitno da odnosi između Turske i Rusije budu što bolji. Treba učiniti sve da se bog ne izda, da se taj odnos izmiri. Mi smo za to zainteresovani, to sam kazao Davutogluu, a ovo što je on sutradan rekao Nikoliću, ide ka našim željama. Znači da smo počeli da krčimo tunel. Duga važna stvar koju ne smeju da zaborave ni jedni ni drugi, u Rusiji živi 20 miliona muslimana, to ne smeju da zaborave ni hrišćani, a posebno muslimani, gde god da žive. Ono što je Putin rekao, da sa 20 miliona muslimana on može da bude, ne posmatrač u Organizaciji islamske konferencije, već član, u pravu je. U pitanju je 20 miliona ljudi, neke zemlje imaju po četiri-pet, ovo je šest puta više. To što je Putin rekao je istina i na tom tragu treba ostati.
Podelili ste nedavno na društvenim mrežama snimak RT na kome su iz vazduha snimljeni vernici koji idu na prvu službe u jednu od najvećih džamija na svetu. Šta ste hteli da poručite tom veličanstvenom slikom?
— Rusi Srbima mogu da budu uzor u svemu, pa i u tome. Tim pre što su zajedno prošli iskušenje ateizma. Moramo da se trudimo da reči komunizam, socijalizam, očistimo od ateizma, jer je đavolja rabota da kapitalizmu pripišemo teizam, a komunizmu ateizam. Isus i Muhamed nisu bili kapitalisti nego komunisti, socijalisti, voleli su i radili za jednakost među ljudima u svakom pogledu. Istorijska je činjenica da smo zajedno prošli, i oni tamo u SSSR-u i mi ovde u Jugoslaviji, kroz taj ateizam.
Duga činjenica je da su obe zemlje posvećene istočnom hrišćanstvu, i u tom pogledu ti odnosi, taj život koji imaju muslimani po svim gradovima u Rusiji, treba da bude primer nama koji živimo ovde u Srbiji. Da ovde zaživimo zajedno i da ne damo jedni na druge. Sećam se primera iz Bosne, zaturenog u istorijskim knjigama, kad su okupatori, Nemci krenuli na Srbe u Doboju, muftija Kurt je izveo muslimane iz džamije, poređao ih na put da tenkovi ne mogu da prođu. Uspeo je, podignut mu je spomen u Sabornoj crkvi u Sarajevu.
Zajednica muslimana Srbije mnogo je učinila za migrante koji su prošli kroz našu zemlju. Govorite njihov jezik, šta su Vam rekli, da li svi beže ili ima i planskog raseljavanja Bliskog istoka?
— U toku je raseljavanje tog prostora. Uključeni u tu pomoć, saznavali smo neke stvari koje možda nije trebalo da saznamo, jer sve što saznamo postaje obavezujuće. Postoji plan, i on je na delu, to je možda Veliki Izrael, sve što može da bude u kontekstu nečega što je biblijsko, ali je vrlo loše shvaćeno. Nije u pitanju nacionalna priča, već pitanje ima li boga. Boga ima, ali je u tim srcima zavladalo rodoljublje, klerikalizam, islamizam kao veroljublje, to su bolesti kojima smo svi ophrvani.
Da li mislite da je Turska sama odlučila da obori ruski avion iznad Sirije?
— Mislim da nije. Turska je članica NATO-a. Ne znam odakle stižu ta naređenja. Stvari su logične, stvari će se menjati kada se bilo ko sa obe strane prvi seti boga.
