— Potpisivanje širokog sporazuma Srbije sa NATO-om je pre povod da se setimo dodatnog sporazuma o Rusko-srpskom humanitarnom centru (RSHC), koji ima daleko više tehnički karakter, a čije se potpisivanje tako dugo odlaže iz meni nejasnih razloga. Kako shvatam, njega ima u vidu predsednik Tomislav Nikolić. Centar u Nišu je dosta skromna rusko-srpska humanitarna organizacija. Poređenja sa NATO-om su ovde, blago rečeno, na staklenim nogama.
Dodatni sporazum o RSHC uslovljen je osnovnim Sporazumom između vlada Rusije i Srbije o formiranju RSHC, od 25. aprila 2012. godine. U članu 20 osnovnog sporazuma kaže se da će strane dodatnim dokumentom dati Centru povlastice, privilegije i imunitet neophodan za osiguranje njegovog rada. U ovom trenutku, nacrt sporazuma je potpuno spreman. Svako slovo je usaglašeno. Ne vidim nikakve ozbiljne razloge da on ne bude potpisan. Pa i da bude potpisan u okviru posete Dmitrija Medvedeva Srbiji.
Na koji način bi hipotetičko potpisivanje takvog sporazuma uticalo na rad Centra?
— Centar radi. Među osnovnim zadacima koje izvršava naveo bih tri. Prvo, to je pružanje pomoći u vanrednim situacijama, poplavama, požarima, tehnogenim katastrofama. Pružanje upravo brze, operativne pomoći. Ovde smo videli rad Centra u vreme požara u Srbiji — ruski avioni Be-200 i helikopteri, i kada su Srbiji bili poslati spasioci u najkraćem roku za vreme strašnih poplava 2014. godine, i prošle godine u operativnom organizovanju centra za migrante u Preševu, Kanjiži i Šidu. Centar je u stanju da na zahtev srpske strane operativno aktivira snage i sredstva moćnih ruskih spasilačkih službi. Za Srbiju i Srbe to je veoma važno.
Drugo, to je humanitarna pomoć u isporuci vatrogasnih vozila, robota, opreme. Takva pomoć se redovno pruža, a pokriva se iz ruskog budžeta. Prošle godine pružana je u nekoliko etapa. Vrednost svake od tih isporuka je nekoliko miliona evra. To je novac ruskih poreskih obveznika u vreme nimalo lako za Rusiju.
Treće, to je rad na pripremi spasilaca, vatrogasaca i njihova obuka. U Srbiji je taj pravac obuke bio sveden na minimum. Praktično ga nije bilo. Centar vrši prekvalifikaciju u Nišu, šalje na dvonedeljne i mesečne kurseve u Moskvu i Sankt Peterburg. Za godinu i po obuku u Rusiji prošlo je više od pet stotina srpskih stručnjaka.
Može se pomenuti i savremeni sistem centralne uprave u vanrednim situacijama u zemlji, formiran u Nišu. Sistem zahteva adaptaciju i energični razvoj. Postoje odgovarajući planovi.
Ima li sada prepreka za njegov rad? Imajući u vidu da je njegovo postojanje, kako je rekao srpski predsednik, „možda smetalo nekom u regionu“?
— Ne znam kome je to smetalo. Centar pruža humanitarnu pomoć i susednim zemljama u vanrednim situacijama, što nije loše za ugled Srbije i Niša.
Problemi sa funkcionisanjem Centra vezani su za to što, iako su 2012. godine jasno predviđene obaveze, dodatni sporazum neophodan za rad Centra nije usvojen. Nastao je pravni vakuum.
Kao rezultat na tehniku koju kupuje Rusija, a koja se šalje kao humanitarna pomoć, kao i na aktivnost Centra, u Srbiji se plaćaju carinske i poreske dažbine. Složićete se — čudna situacija. Vi nekom poklanjate vozilo, a vas za to onaj kome ga poklanjate još i oporezuje u svoju korist. Plaćaš za pravo da pomažeš.
Drugo, nisu donete nikakve odluke u vezi sa imunitetom koji je neophodan za normalno funkcionisanje ustanove potrebne pre svega samoj Srbiji. Javlja se problem sa statusom i imunitetom ruskih stručnjaka koji rade u Centru. Njih je, uzgred, znatno manje među službenicima RSHC. Sada ih je — svega dvoje.
Postoji i niz tehničkih problema. Nema mogućnosti za korišćenje kratkotalasne veze, bez koje je veoma komplikovano vršiti spasilačke operacije. Dodatni sporazum predviđa pravno regulisanje tog pitanja. Sve je dosta standardno.
Mnogi Srbi bi veoma želeli da se Centar u Nišu proširi i dobije vojnu komponentu. Ima li takvih planova?
— Centar je potpuno transparentna struktura u kom, ponavljam, većinu zaposlenih čine — Srbi. Vrata Centra su bukvalno otvorena. Stoga je potpuna fantastika govoriti o nekakvoj vojnoj bazi.
Vojna i vojno-tehnička saradnja je potpuno druga sfera. Evo, nedavni sporazum sa NATO-om je iz te oblasti. Takvu saradnju Srbija ima i sa Rusijom. Ona se u poslednje vreme donekle proširila.
Da parafraziram velikog prijatelja Rusije Nikolu Pašića, reći ću da ne treba vezivati mali spasilački čamac našeg RSHC za veliki vojni brod NATO-a.
Molim Vas da prokomentarišete najnovije izjave o neutralnosti Srbije.
— Poslednjih dana čuli smo odlučne izjave predsednika i premijera o privrženosti Srbije politici neutralnosti. To su, po mom mišljenju, iskrene izjave. Neutralnost je zajamčena srpskih zakonodavstvom.
Rusija je dosledno podržavala i podržavaće takvu politiku Beograda. Uveren sam da neutralnost odgovara interesima Srba. I ne samo zbog istorijskih i emotivnih razloga, premda je i njih više nego dovoljno, ali i na čisto pragmatičnom planu.
Osnova svake neutralnosti je balans odnosa sa ovim ili onim akterima međunarodnog života. Neučešće u dejstvima jednih protiv drugih. Danas je to umnogome balans između Istoka i Zapada. Oštro narušavanje balansa pretvara neutralnost u prazne reči.
Znate, nacionalni interesi Srba se objektivno gledano nipošto ne poklapaju uvek sa interesima ovih ili onih zemalja, ovih ili onih blokova. Ako govorimo o nizu zemalja-suseda Srbije koje ulaze u NATO, ti interesi su katkad suprotni. To je činjenica. Zašto da Srbi služe nečijim interesima nauštrb svojih? Zašto da rade protiv Rusije, s kojima nemaju nikakvih objektivnih nesuglasica? Zar zato da bi nekome ugodili? Ali to je već nešto što je za mene nepojmljivo.
Šta možete da kažete o ubistvu srpskih diplomata u Libiji kao rezultat američkog bombardovanja?
— Užasna činjenica da su srpske diplomate ubijene u američkom bombardovanju Libije, po mom mišljenju, zahteva temeljnu istragu i izvinjenje Bele kuće, kažnjavanje krivaca i potpunu materijalnu odštetu deci i porodicama ubijenih.
Paradoksalno je. Gledao sam nedavne izjave mog kolege gospodina Skota koje se tiču, s jedne strane, apstraktnih stvari, a s druge — konkretnih zahteva da se do kraja reši i da se kazne krivci u starim slučajevima sa američkim građanima braćom Bitići koji su, između ostalog, bili pripadnici terorističke Oslobodilačke vojske Kosova.
To je, kaže, principijelno pitanje za SAD, čvrsta zaštita interesa vlastitih građana. I Beograd to ne shvata kao neprijateljsko ponašanje SAD.
Srbija bi, po mom mišljenju, mogla da sledi primer Amerikanaca i isto tako istrajno i diplomatski stane u odbranu legitimnih interesa svojih građana, što je inače sasvim normalno po međunarodnim normama. Ovde očigledno nisu dovoljna objašnjenja Amerikanaca vezana za „kolateralnu štetu“.
