U vreme kada je postao rekorder popularnog jugoslovenskog kviza „Kviskoteka“, Predrag J. Marković, tada 25-godišnjak, već je bio na magistarskim studijama istorije. Fakultet je upisao posle prvog razreda srednje škole, a osnovne studije je završio s nepunih 20 godina.
Danas je zaposlen na Institutu za savremenu istoriju u Beogradu, svoje znanje prenosi studentima nekoliko fakulteta, a razvoj društva kroz istoriju je u središtu njegovog naučnog rada.
Prošle jeseni pažnju javnosti je privukao odlukom da uđe u redove Socijalističke partije Srbije, objasnivši, najjednostavnije prepričano, da kao intelektualac ima potrebu da učini nešto za svoju zemlju i narod.
Predrag J. Marković je čovek s kojim možete da razgovarate gotovo o bilo čemu: o istoriji, politici, književnosti, medijima… Internet je prepun njegovih izjava, tekstova, članaka, intervjua – na razne teme. I sve što kaže čoveka navodi na razmišljanje ili mu makar izmamljuje osmeh.
Posebno je interesantna serija tekstova koju je s kolegom Čedomirom Antićem objavljivao u „Nedeljniku“, u feljtonu „Alternativna istorija“. U njima možemo otkriti kako bi danas izgledala Srbija da nije bilo velike seobe naroda, demonstracija 27. marta 1941. i drugih dramatičnih istorijskih događaja.
Beogradska redakcija Sputnjika je ovih dana proslavila svoj prvi rođendan. U duhu alternativne istorije, prvo pitanje glasi: kako bi izgledala svetska medijska scena da se Sputnjik pojavio pre, recimo, 20 godina?
— To je, zapravo, deo šireg paketa. Šta bi bilo da devedesetih godina prošlog veka Amerika nije postala jedina svetska sila? Ona je bila jedina sila i u medijskoj sferi. Tada se činilo da će Si-En-En i druge američke televizije potpuno zavladati svetskom medijskom scenom. Na sreću, to se nije desilo i, bogu hvala, Rusija je prodrla u svet preko svojih informativnih kanala za inostranstvo. Dobro je što se pojavila alternativa hegemoniji američkih medija, a da se pritom ne radi samo o Arapima… ili o „Dojče vele“…
Da ostanemo u domenu istorije, ali Vaše, lične. Koliko je na Vas uticala porodica koja je iznedrila mnoga značajna imena srpske kulture? Vaš „čiča” Dobrica Ćosić i Vaša rođena sestra, dramska spisateljica i pesnikinja Milena Marković, samo su neka od njih.
— Ja se pravim važan da sam uticao na Milenu, koja je veća pojava u kulturi od mene, ali mora da prizna da sam joj ja čitao bajke kada je bila mala, a posle joj davao knjige. Sada je, naravno, prevazišla brata…
Nije, međutim, samo porodica uticala na mene. Imao sam sreću što sam rastao u vreme pre kablovske televizije, kada su svi više čitali. Svako je tada čitao, recimo, Jesenjina, „narodskog“ pesnika. Čitali su se i ozbiljni klasici, posebno ruski. Moj deda, radnik u pilani, čitao je knjige. Neke moje stare rođake, žene-vuci, koje su živele u šumi i nosile pušku o ramenu, takođe su čitale knjige. U novinama koje tada još nisu bile tabloidi postojalo je pitanje: „Šta čitate ovog leta?“ Svi smo se smejali tada onim sirotim ženama koje su kupovale „knjige na metar“. Te „knjige na metar” su bile dobre u poređenju s onim što se danas prodaje kao knjiga.
Mnogi Vas pamte kao genijalnog mladog rekordera „Kviskoteke“. Prošle jeseni, kada ste obnarodovali svoje članstvo u Socijalističkoj partiji Srbije, u šali su Vas pitali da li ste Vi Kvisko Ivice Dačića. Prošlo je pola godine, da li je prerano da Vas pitamo da li ste zadovoljni svojom odlukom?
— Ako bude bilo nekog rezultata od onih stvari koje sam naveo kao želje u vezi sa stvaranjem neke vizije, novih ideja, onda neće biti loše. Lako je, međutim, izreći viziju. Teško je predstaviti je ljudima tako da je prihvate.
Pokušavam prvo da shvatim šta je potencijalnim glasačima i simpatizerima SPS-a potrebno. Po Srbiji organizujem tribine, pitam ljude šta očekuju od države, od SPS-a, od lokalnih vlasti. Pišu razne odgovore… Partije su, zapravo, servis naroda. Zbog toga treba da pitamo korisnike šta im je potrebno i da na osnovu toga delujemo.
Da li će na osnovu tih saznanja biti pisan neki novi program stranke?
— Program je dobar. Programi svih partija su manje-više dobri. Problem je u njihovoj implementaciji, jer ti opšti ciljevi su, zapravo, kao misice: „Mir u svetu i ljubav među ljudima“. Niko nije protiv tih pozitivnih vrednosti, ali to nije dovoljno, mora da bude konkretnih akcija: kako ostvariti ideje, šta su prioriteti, šta je od svega toga moguće.
U jednom intervjuu ste izjavili: „Naše obožavanje Vladimira Vladimiroviča liči na to kako kosovski Albanci obožavaju Bila Klintona. Mi smo, izgleda, jedina zemlja u kojoj postoji ne rusofilija nego putinomanija“. Zašto Srbi vole Vladimira Putina?
To je želja za zaštitnikom, jer je Putin u percepciji našeg naroda kao vitez iz bajke koji dolazi i spasava zemlju — Rusiju na kolenima i ostalu slovensku i pravoslavnu braću. Preporod Rusije se preklopio s Putinovim usponom, a Rusija je ostala jedini saveznik Srbije među velikim silama.
Jedan od najinteresantnijih članaka o Vladimiru Putinu je napisao Stanko Cerović u Vremenu („Vladimir Putin i zavera mediokriteta“). U njemu je naveo da posle De Gola nije bilo u Evropi državnika kao što je Putin. Svako koga zanima analiza Putina treba da pročita ovaj članak.
Bavili ste se i jednim drugim velikim liderom — s ovih prostora – Josipom Brozom Titom. Pokušali ste da razvejete neke zablude o njemu. Koja je najveća?
— Jedna je da je Tito bio veliki Hrvat. On je bio suviše veliki čovek da bi se intimno vezao za jedan mali narod. Bio je megaloman i suštinski kosmopolita. Ljudi tog formata retko donose velike odluke iz sentimentalnosti.
Druga velika zabluda je vezana za njegov život u Kominterni i njegov uspon zbog pisanja negativnih karakteristika o svojim drugovima. To su svi radili. Kod komunista i boljševika to je bio pokazatelj samokritike i bekompromisnog morala. Pisanje karakteristika nije bilo dovoljno da za opstajanje i uspon u sistemu koji je na kraju uništio i same tvorce tih čistki.
Pored sreće, Tito je imao i neshvatljiv instinkt za disanje sveta. On je unapred donosio odluke. Formirao je vladu dva dana pre savezničke konferencije u Teheranu. Tempirao je zasedanje u Jajcu tako da je Savet u Teheranu morao da usvoji odluke AVNOJ-a. Imao je izvanrednu, besprekornu spoljnu politiku. Unutrašnja je bila manje slavna.
Kako ocenjujete aktuelnu spoljnu politiku Srbije?
— U tom smislu je prethodna godina bila godina spoljnopolitičkog trijumfa. Od Titovog vremena nismo imali toliko diplomatskih pobeda. U nekima od njih su nam pomogli Rusi, oko rezolucije u Srebrenici, Uneska… To su sve mnogo važni događaji. Za to su zaslužni ova vlada i premijer, ali i ministar spoljnih poslova Ivica Dačić.
Inače, dilema EU ili Rusija je veštačka, nametnuta. Evropa je poluostrvo Rusije kada se posmatra na mapi. To su dva dela jedne prirodne celine i nisam siguran da ovaj sukob nije nametnut, pre svega, od strane Amerike. EU i Rusija bi bile stabilnije da usko sarađuju.
Jednom prilikom ste izjavili da članstvo zemalja Zapadnog Balkana u EU „neće u 21. veku imati takav značaj kakav bi imalo u drugoj polovini 20. veka“. Kada bi, prema Vašem mišljenju, Srbija mogla da postane članica EU i kako bi ta unija tada mogla da izgleda?
— Evropska unija je toliko veliki projekat da ne može tako lako da propadne. Što se dinamike tiče, neke zemlje su to uspele za tri-četiri godine, većini je bilo potrebno sedam, osam do deset godina. Najduže je potrebno Turskoj koja nikada neće ni ući u EU, to je sasvim sigurno.
Može li se na osnovu poznavanja istorije i njenih zakonitosti naslutiti kako će izgledati svet za deset ili dvadeset godina? Hoće li odnos snaga biti promenjen, ko će biti ključni igrači na svetskoj pozornici?
— Svet će biti manje evropocentričan. I demografski i i ekonomski svetski centri moći se udaljavaju od Evrope. Ona neće propasti, uvek će biti jedan bogatiji i sređeniji deo sveta, ali će se glavni novi događaji odvijati negde oko Pacifika.
