U diplomatskom rečniku dogovor o prekidu vatre u Siriji, koji su postigle Rusija i SAD, u prisustvu predstavnika UN, Stafana de Misture, zove se „deeskalacija“.
Nakon što je početkom meseca propala prva runda pregovora o Siriji pod okriljem Ujedinjenih nacija, tenzije između glavnih aktera sirijske krize su dostigle kritičnu tačku.
Na terenu su se vodili žestoki okršaji oko Alepa, drugog po veličini grada u Siriji, čiji ishod bi mogao da bude prekretnica u građanskom ratu koji traje od 2011. godine. Alep je važna strateška pozicija, trgovački centar nedaleko od granice sa Turskom, uporište različitih sunitskih grupa koje se bore protiv vlasti u Damasku. Ove grupe, među kojima su i islamisti po idelogiji i načinu ratovanja ne mnogo različiti od DAEŠ-a i Nusra fronta, dobijale su pomoć iz Turske. Ovaj kordon je prekinula ofanziva sirijske vojske, koja je uz podršku ruske avijacije preuzela značajne delove grada.
Napredovanje vojske Bašara el Asada Ankara, Rijad i njihovi zapadni saveznici doživljavaju kao sopstveni poraz. Zato su strele upućene Moskvi bile naročito otrovne. Vašington je optuživao Rusiju da bombarduje umerenu opoziciju i da je odgovorna za novi talas izbeglica, iako koalicija koju predvode SAD ne prestaje da bombarduje u Siriji. Razlika je u tome što Zapad podržava grupe koje se bore protiv vojske Bašara el Asada, kome su namenili istu sudbinu kao Sadamu Huseinu i Muameru Gadafiju.
Saveznice Vašingtona, Turska i Saudijska Arabija, pretile su da će da pošalju kopnene trupe u Siriju. Jedan turski parlamentarac je govorio o „istorijskom dugu“ braći iz Alepa. Za Ankaru je nepodnošljivo i napredovanje Kurda, koji osvajaju pozicije džihadista u Siriji. Turska je borbu protiv kurdskih oružanih snaga u svojoj zemlji prenela na sirijski teren, u strahu od nekog budućeg Kurdistana, koji bi ujedinio Kurde u regionu u jednu državu.
U takvim okolnostima su se u Minhenu sastali šefovi diplomatija Rusije i SAD i postigli dogovor o prekidu vatre i doturanju humanitarne pomoći razorenim sirijskim gradovima.
Da li će dogovor da se poštuje, teško je predvideti. To je samo jedna etapa u dugom diplomatskom i vojnom nadmudrivanju svetskih i regionalnih sila oko Sirije.
„Sve to podseća na pregovore u Minsku. Tada su takođe bili stvoreni uslovi za prekid vatre, ali politički deo dogovora, koji se tiče ustavnih promena i posebnog statusa za Donbas ne primenjuje se“, kaže politolog Pavel Svjatenkov. Sukobljene strane u Siriji imaju potpuno različite ciljeve. Najveća nepoznanica je kako će Turska da reaguje. „Ponašanje Turske se uopšte ne može predvideti“, oprezan je ruski politički analitičar Jevgenij Benj.
Zapadni komentatori se vajkaju da, ukoliko sirijska vojska ostvari konačnu pobedu, neće više biti o čemu da se pregovara u Ženevi, gde krajem meseca treba da se nastave pregovori između sirijske vlade i predstavnika opozicije. Rezolucija UN koja je jednoglasno usvojena krajem prošle godine predviđa političku tranziciju u Siriji. Ali ukoliko Asad ostvari vojnu pobedu do promene vlasti koju priželjkuje Zapad će teško da dođe.
„Da, slažem se da je bombardovanje proteklih nedelja izmenilo Asadovu poziciju“, rekao je Keri u Minhenu.
Francuski šef diplomatije, Loran Fabijus, ide dotle da neuspeh zapadne strategije u Siriji pripisuje gubitku interesovanja američke diplomatije za ovaj deo sveta. Vašington, smatraju najratoborniji među francuskim diplomatama, ne čini ništa da zaustavi ruske ambicije. Svejedno mu je da li će u Siriji da pobedi režim ili opozicija, da li će Iran da preuzme vodeću ulogu u regionu umesto Saudijske Arabije, rezignirano sležu ramenima. Pariz je u međuvremenu postao glavni prijatelj po oružju Rijada, iskoristivši zahladnjenje odnosa zalivske monarhije i Vašingtona nakon sporazuma o iranskom nuklearnom programu da potpiše vojne ugovore sa Saudijcima.
Sirija i Bliski istok nisu „vitalni“ interes SAD, kao što su za Rusiju i Evropu, koje širenje sukoba u ovom delu sveta direktno ugrožava.
