Pozicije dve glavne koalicije koje se bore u Siriji — zapadne, sa zalivskim saveznicima koje predvodi Saudijska Arabija, i sirijske, koja ima rusku i iransku podršku — sve su udaljenije.
Na to ukazuje očekivani neuspeh prve runde pregovora u Ženevi između predstavnika sirijske vlasti i opozicije iza koje stoje Vašington, Pariz i — Rijad.
Džon Keri i Loran Fabijus povikali su u sav glas „Kriv je Putin!“, i kao uslov za nastavak pregovora zatražili od Rusa da hitno prestanu da bombarduju u Siriji, gde je Moskva pritekla u pomoć vladi Bašara el Asada. Francuski ministar spoljnih poslova je nešto slično izjavio i uoči pregovora u Ženevi, što je bio znak da izgledi da se uspostavi dijalog nisu veliki.
Horu se priključio i generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg, koji je optužio Rusiju da „podriva mirovni proces“ u Siriji.
„Intenzivni ruski vazdušni napadi, čija su meta pre svega opozicione grupe u Siriji, podrivaju napore da se pronađe političko rešenje za sukob“, saopštio je politički šef NATO-a.
Povišen ton u izjavama zapadnih diplomata i vojnih predstavnika, koji prati medijski orkestar „naštimovan“ na zvanična saopštenja, slabo uspeva da sakrije nervozu zbog gubitaka na terenu.
Razvoj situacije, naime, ne ide u prilog zapadnoj koaliciji: vojska Bašara el Asada napreduje u Alepu, gde je zauzela važne pozicije u severnom delu grada, i prekinula glavnu vezu islamističkih oružanih grupa poput Nusra fronta (Al Kaide u Siriji) sa turskom granicom.
Vladine snage su od radikalnih islamista preuzele više gradova i sela, kao i punkt za obuku boraca DAEŠ-a u Raki, jednom od glavnih uporišta te terorističke organizacije.
Asadova vojska je opkolila i grad Bab, još jedno uporište DAEŠ-a i probila četvorogodišnju blokadu gradova Nubel i Zahra.
Vojne operacije se odvijaju na samo nekoliko kilometara od granice sa Turskom, čiji je cilj od početka građanskog rata u Siriji rušenje režima u Damasku, zbog čega podržava radikalne islamiste.
Zaslugu za napredovanje sirijske vojske Erdogan je pripisao vazdušnoj podršci Rusije, koju je nazvao „osvajačem“; Moskva je u međuvremenu otkrila da se Turska sprema na kopnenu vojnu intervenciju u Siriji, na šta je turski predsednik lakonski odgovorio da je njegova zemlja „spremna da preduzme sve, ukoliko to bude bilo neophodno“.
Između Rusije i Turske, koja ima drugu po veličini armiju među zemljama-članicama NATO-a, tenzije ne prestaju od kada je turska avijacija srušila ruski vojni avion iznad granice sa Sirijom.
Dok god je Turska, uz zalivske zemlje, glavni saveznik Zapada, političko rešenje se čini malo verovatnim — sve te države odbijaju da u pregovorima učestvuje Sirijski demokratski savet, u kome su Kurdi i sekularna opozicija.
Bez saradnje Vašingtona s Moskvom, koja bi otvorila put regionalnom dogovoru, građanskom ratu u Siriji kraj se ne nazire, a šanse da se zemlja raspadne progresivno rastu.
Međutim, Sirija nije „vitalni interes“ SAD, od kojih je daleko i izbeglička kriza sa kojom se suočava Evropa.
Umesto borbe protiv DAEŠ-a, glavna preokupacija Vašingtona je — Moskva.
