Po svaku cenu sprečiti novi priliv izbeglica u Evropu i zadržati ih u Turskoj na svaki način! Tako glasi imperativ evropskih političara. Zato se nemačka kancelarka Angela Merkel tri puta od početka godine sastala sa svojim turskim kolegom Ahmetom Davutogluom. Sirijska kriza i talasi izbeglica, koji preko Turske pokušavaju da se domognu EU, dali su zvaničnoj Ankari znatan kapacitet za uslovljavanje evropske naddržave.
Postoje dva moguća odgovora zbog čega se Turskoj otvorila mogućnost da ucenjuje EU, kaže analitičar Vladimir Trapara, i oba su, svaki na svoj način tačna.
„Prvi je opšti odgovor. Turska, kao veran saveznik SAD, druga po vojnim kapacitetima članica NATO–a, uživa snažnu podršku Vašingtona, koje u EU lobiraju za Tursku. Drugi odgovor tiče se izbeglica. Turska, na čijoj teritoriji se nalazi ogroman broj izbeglica iz Sirije i preko čije teritorije one moraju da prođu da bi otišle dalje, prirodno ima veliki ucenjivački kapacitet. Ona je ta koja odlučuje da li će i koliko njih da zadrži ili će da ih pusti da odu dalje“, kaže Trapara.
EU će stoga, prema Turskoj postupati oprezno, dodaje Trapara — uzeće u obzir njen ucenjivački kapacitet, neće ga priznati — ponašaće se kao jači partner, ali će popuštati Turskoj u određenoj meri kako bi zadržala više izbeglica na svojoj teritoriji.
Kao glavni krivac za izbegličku krizu, paradoksalno, optužena je Rusija. Turski ministar spoljnih poslova Mevlut Čavušoglu oklevetao je Moskvu tvrdnjom da je tokom kampanje, koju sprovodi u Siriji, poginulo čak 400.000 civila. Optužbe je izneo i američki državni sekretar Džon Keri ne spominjući broj navodnih žrtava, dok je nemačka kancelarka oštro optužila Rusiju da je kriva za smrt desetina hiljada civila. Zapadni lideri pokušavaju da ubede javnost da bi bez ruskog mešanja Sirija danas ličila na Edenski vrt. Vrt u kojem bi vladao DAEŠ.
Za takve optužbe nema drugog razloga, smatra Aleksandar Sobjanjin, analitičar Centra strateške konjunkture, osim činjenice da je Zapad obeshrabren mogućnošću da ako se razvoj situacije nastavi na dosadašnji način, Sirija vrlo ubrzo može biti očišćena od militanata.
„Za tako nešto oni nisu spremni. Nisu spremni u tom smislu što nisu do sada pripremili svoju vojnu strukturu za prisustvo u tom regionu. Oni nisu očekivali da će biti postignuti takvi uspesi jer je realno aktivnost Vazdušno–kosmičkih snaga ruske vojske mnogo manja, a daleko efikasnija u poređenju sa učinkom zapadne avijacije na toj teritoriji“, kaže Sobjanjin.
Evidentno je da je Evropa suočena sa pretnjom od novog velikog talasa izbeglica, a Turska je suočena sa činjenicom da bez obzira na pomoć, ne može da izdrži priliv izbeglica na svojoj teritoriji, koji bi mogao da je destabilizuje, kaže Vladimir Ajzenhamer sa Fakulteta za bezbednost.
„Onda se negde traga za krivcem. Činjenica je da je ruska intervencija preobratila situaciju u Siriji i da je ovaj talas izbeglica uzrokovan ofanzivom legitimnog režima u Damasku, koji je doveo do toga da jedan broj sirijskih građana pokušava da se skloni od okršaja, a promena situacije pripisuje se Moskvi. Iz tog razloga Angela Merkel pokušava da pronađe krivca i da vrući krompir nerešavanja problema, koji traje mnogo duže od ruske intervencije, prebaci negde drugde, tačnije u Moskvu“, zaključuje Ajzenhamer.
Brisel i Ankara igraju nevoljni tango, smatra Ajzenhamer. Prema njegovim rečima, turski predsednik Erdogan u poziciji je da ucenjuje EU, međutim to je jalova ucena. Turskoj je zaista potrebna pomoć i nije fer da ona, bez obzira na njenu politiku i ponašanje državnog vrha, predstavlja tampon zonu i da podnosi najveći teret kako bi Evropa bila bezbedna, tvrdi Ajzenhamer.
„Čitava evropska politika postaje sve agresivnija. Ona nije propala, oni traže drugačiji modus operandi kako da pritisnu Turski da izvrši preuzete obaveze, međutim, bojim se da je taj zahtev nerealan. Strah Ankare od 600.000 izbeglica jeste realan. Ne postoje te milijarde evra koje mogu Tursku učiniti stabilnijom kada primi toliki broj izbeglica“, zaključuje Ajzenhamer.
Izbeglička kriza prilika je za Redžepa Tajipa Erdogana da napravi plus na spoljnopolitičkom planu, na kojem Turskoj u poslednjih nekoliko godina ne cvetaju ruže, zaključuje Ajzenhamer.
