Zamislite Sjedinjene Američke Države kao socijalnu državu koja se brine o blagostanju svojih građana, a ne kako da se domogne sledećeg izvora nafte u svetu i održi vojnu industriju u pogonu.
Šta ako glavni impuls za promenu ekonomske politike, čija pravila određuju tržišta, ne dođe iz krugova umornih evropskih socijalista već iz „bastiona“ neoliberalizma — SAD i Velike Britanije?
Šta ako novi predsednik SAD postane socijalista Berni Sanders, a na mesto britanskog premijera dođe Džeremi Korbin, kome nisu strane komunističke ideje?
Neočekivani proboj Sandersa u predizbornim nadmetanjima za kandidata demokrata je novi obrt u političkom životu ove zemlje.
Hilari Klinton je do nedavno bila nedodirljiva među demokratskim kandidatima. Istraživanja su joj davala ubedljivu prednost nad ostalim takmacima iz stranke, sve dok se razlika između nje i Sandersa nije smanjila na samo sedam odsto (48 naspram 41).
Sedamdesetčetvorogodišnji senator je izašao iz senke sa idejama o socijalnoj pravdi, socijalnom osiguranju za sve i besplatnom školovanju, koje su jedva preživljavale na marginama političkog života.
Ali od kada je Vol strit postao oličenje finansijske manipulacije, a korporacije izgubile privlačnost šampiona „američkog sna“, javnost je postala osetljivija na predloge o uređenju države koji inspiraciju crpe iz evropskih socijal-demokratija.
Sanders privlači sve više pristalica kritikujući veze Klintonove sa Vol stritom, čije najveće banke finansiraju njenu kampanju, baš kao i privatna preduzeća za socijalnu zaštitu koju bi Sanders da ukine i uvede svima dostupnu socijalnu zaštitu koju će plaćati država.
„Mi smo jedina nacija u industrijalizovanom svetu koja ne omogućava zdravstvenu zaštitu svima. Imamo 29 miliona ljudi koji je nemaju i još više onih koji su nedovoljno osigurani. Plaćamo najveće cene na svetu za lekove na recept, a u isto vreme trošimo mnogo više na socijalnu zaštitu po glavi stanovnika nego bilo koja druga zemlja. Naša politička kampanja je politička revolucija koja privlači milione ljudi da preuzmu vlast ne samo nad Vol stritom, već i farmaceutskom industrijom i osiguravajućim društvima i da naprave vladu koja će da radi u interesu svih“, rekao je nedavno u jednom intervjuu.
Kako Sanders namerava da finansira socijalnu zaštitu i besplatno školovanje? Tako što će oporezivati Vol strit. Uvođenje i najmanje forme državne kontrole nad biznisom u SAD je dovoljno da vas nazovu komunistom, što je najgora etiketa koju mogu da vam prilepe u zemlji koja je ne tako davno lovila simpatizere komunističkih ideja kao veštice.
Sanders stiče popularnost i zbog toga što Klintonovu sve češće hvata u laži.
Nakon njene kritike da će socijalnu politiku finansirati povećanjem poreza radničkim porodicama, Sanders je objavio fotografiju iz 1993. godine, koju je Hilari potpisala sa: „Hvala na posvećenosti za postizanje prave socijalne zaštite za sve Amerikance“. Bilo je to pre nego što je od industrijalaca koji drže monopol nad socijalnim osiguranjem, dobila 854.462 dolara za kampanju.
Iznenađenje je da čak 81 odsto pristalica ove stranke podržava ideju o univerzalnoj zdravstvenoj zaštiti.
Politička tradicija iz koje Sanders potiče ima korene u borbi za građanska prava ‘60-ih godina, u kojoj je i sam učestvovao. Kao mladi socijalista bi je jedan od onih koji su 1963. godine slušali čuveni govor Martina Lutera Kinga „Sanjam“. Evolucija političkog života od osamdesetih naovamo išla je u prilog konzervativnim strujama koje su prevagnule i na levici. Glavna struja Demokratske stranke, koju oličava Klintonova, okrenula se odbrani interesa kapitala umesto borbi za socijalnu pravdu.
Ali pažnja, Sanders nije Martin Luter King, pobornik nenasilnog otpora, ni Džejms Korbin, pacifista koji je protiv agresivne politike NATO-a i vojnih pohoda Severnoatlantskog saveza po svetu kao nastavka neokolonijalne politike zapadnih zemalja.
Iako je u spoljnoj politici umereniji od Klintonove, koja se pokazala kao pravi šampion u vođenju ratova, Sanders nije pacifista. Glasao je protiv rata u Iraku, ali je podržao Klintona u bombardovanju Jugoslavije 1999. godine. Kada je to pokušao da objasni svojim pristalicama pozivao se na pozicije nemačkog ministra spoljnih poslova u to vreme Joške Fišera, koji je raskinuo sa pacifizmom zelenih podržavajući, kako se izrazio, „vojno-humanitarne intervencije na Balkanu i u Avganistanu“.
„Nisam pacifista, ali verujem da je rat poslednja opcija“, rekao je nedavno Sanders, nekadašnji borac protiv rata u Vijetnamu. Njegovu naklonost evropskim ekološkim partijama objašnjava i članstvo njegovog brata, Larija, u britanskoj partiji zelenih.
Izgledi da izbije na čelo demokrata i dalje nisu veliki, ali njegov iznenadni uspon pokazuje da američki glasači ne žele da se u Vašingtonu smenjuju uvek iste porodice i njihovi sponzori. Na drugoj strani političkog spektra, među najkonzervativnijim republikancima, o tome govori popularnost šoumena Donalda Trampa, koji je ispred Džeba Buša, sina i brata bivših predsednika. Pojava Sandersa i Trampa, koja nije bez poređenja sa političkim procesima u Evropi, pokazuje da je glasačima dosta elita koje odavno ne zastupaju njihove interese.
