Odnos SAD sa ostatkom sveta odavno nije toliko brinuo građane ove zemlje. O tome svedoči predizborna kampanja u kojoj je spoljna politika dospela u prvi plan. To nije uobičajeno za američke predsedničke izbore, u kojima se sudbina kandidata najčešće određuje na pitanjima koja se tiču unutrašnjih prilika.
Ovog puta stvari stoje drugačije. Ni ogromni jaz između bogatih i siromašnih koji se još više produbljuje, ni delikatno pitanje rasne segragacije i unutrašnje bezbednosti u zemlji u kojoj su u porastu napadi vatrenim oružjem, nisu tako odlučujući kao pitanje da li SAD i dalje dominiraju svetom. Povratak Rusije na međunarodnu scenu, ekonomska ekspanzija Kine, komunističke zemlje sa tržišnom privredom koju u SAD doživljavaju kao direktnu pretnju njenim interesima, ratne igre na Bliskom istoku, sve su to razlozi za zabrinutost američke političke elite, koja daje ton predizbornom političkom maratonu.
Demokrate insistiraju da SAD i dalje imaju nadmoć u svetu. To je bio smisao Obaminog poslednjeg obraćanja naciji, koji je nastojao da razuveri one koji tvrde da će Kina uskoro postati najveća svetska ekonomija i da Rusija ponovo dovodi u pitanje vojnu nadmoć SAD.
„Da vam kažem nešto — SAD su najmoćnija zemlja na Zemlji. Tačka. (…) Mi trošimo više na našu vojsku nego svih sledećih osam zemalja zajedno. Naše trupe su najbolja borbena sila u istoriji sveta“, rekao je dobitnik Nobelove nagrade za mir.
Republikanci poručuju da je vojna i ekonomska nadmoć SAD dovedena u pitanje za vreme Obame, ali da će oni to da isprave. „Učinićemo Ameriku ponovo velikom“, glasi slogan najpopularnijeg republikanskog kandidata, Donalda Trampa.
Između izolacionizma i intervencionizma
Između dva glavna politička tabora nema suštinske razlike kada je reč o spoljnoj politici — i jedni i drugi su opsednuti dominacijom. Razlika je u metodu.
Američka spoljna politika se tradicionalno kreće između izolacionizma (što podrazumeva da se veze sa ostatkom sveta svedu na ekonomske, protivljenje političkim savezima i zalaganje za apsolutni suverenitet) i intervencionizma.
Kristofer Hil, bivši pomoćnik državnog sekretara i ambasador SAD, koji je imao važnu ulogu u krojenju političkih prilika na Balkanu, u komentaru na sajtu „Projekat sindikat“ konstatuje da je situacija danas mnogo složenija.
„Kako pretnja sa kojom su suočene SAD postaje sve jasnija sa svakim terorističkim napadom, izolacionisti su postali žestoki intervencionisti. Ali intervencionizam ima tendenciju da bude unilateralan“, piše bivši diplomata.
Hil kritikuje republikanskog senatora Teda Kruza, koji poziva na tepih-bombardovanje Iraka i Sirije, kako bi se oslobodio pošasti koju predstavlja DAEŠ, dok Obami pripisuje državničku mudrost jer vaga odluke.
Zamera Trampu da nije pametno što govori da Amerika više nije velika jer je „u složenom međunarodnom pejzažu izazov upravljati tako da prijatelji ne posumnjaju u (njenu) veličinu a protivnici da je ne dovode u pitanje“.
Kada republikanci kritikuju Hilari Klinton zbog njene intervencionističke politike na Bliskom istoku i u Libiji, to ne znači da su se umorili od rata, već je pitanje da li im ovi ratovi obezbeđuju dominaciju ili ne, da li omogućavaju da se građani SAD obogate ili ne.
Za Trampa, koji vođenje državom zamišlja kao upravljanje lancem hotela, rat u Iraku je loš posao, jer je na njega potrošeno mnogo novca koji im se nije vratio. On je za intervencionizam, ali ako za to plate druge zemlje. Predlaže tako da SAD pošalje kopnene trupe na Bliski istok u borbu protiv DAEŠ-a ako će bliskoistočne zemlje to da plate. Njegova ideja je i da uzme novac od prodaje iračke nafte kako bi pokrio troškove vojne intervencije Vašingtona u ovoj zemlji. Nije ništa nežniji ni prema saveznicima poput Saudijske Arabije. „Štitimo Saudijsku Arabiju, šaljemo im brodove, avione. I šta dobijemo? Ništa. A oni zarađuju milijarde dnevno. U tome je problem sa ovim svetom“, izjavio je u jednom intervjuu.
Za Trampa se dominacija odražava u dolarima — tamo gde ocenjuje da posao neće uspeti, SAD nemaju šta da traže. To je slučaj u Siriji i Ukrajini. „Neka Rusi očiste Islamsku državu, a Nemci da brane Ukrajinu“, rekao je u novembru 2015. godine.
Na drugoj strani su oni koji intervencionizmu daju multipolarno lice, kroz vojne i ekonomske saveze u kojima SAD imaju glavnu reč, poput Ujedinjenih nacija ili NATO-a.
„Kandidati izgleda malo cene ulogu institucionalizovanih bezbednosnih sporazuma (a još manje međunarodnog prava) u poslednjih 70 godina“, piše Hil.
Vojne intervencije u bivšoj Jugoslaviji, u Iraku, Avganistanu i Libiji pokazuju da se SAD ni do sada nisu obazirale na međunarodne institucije i međunarodno pravo.
