Vest da je britanska „nezavisna“ istraga zaključila da je ubistvo Aleksandra Litvinjenka naručio lično Vladimir Putin ne treba da čudi. Čudi jedino to što je za taj zaključak bilo potrebno toliko vremena. Međutim, privid nezavisnosti treba održati, a sa druge strane, odluku treba plasirati u pravom političkom trenutku.
Predrasude i uvrežena mišljenja koje u Britaniji gaje prema Rusiji i Rusima teško je razbiti. Rusija je u očima Britanaca uvek bila ledena pustinja kojom vladaju despoti. Ništa bolje ne misle ni o Srbiji. Naravno to nije zapisano u knjigama, već u postupcima.
Čini se, sudeći po postupcima, da Britanci imaju poseban pik na Srbe i Ruse. To je rekao i Emir Kusturica na proslavi godišnjice SNS–a britanskom ambasadoru u Srbiji Denisu Kifu u lice, pa je on uvređeno napustio skup.
Istorija britanskog mešanja u unutrašnja pitanja balkanskih naroda je duga i nije nimalo pozitivna. Srpski narod je najviše od svih balkanskih naroda osetio britanski bič na svojim plećima.
Britanske poruke bile su surove i beskrupulozne, licemerne i podle, ali uvek jasne. Bilo je tako na albanskoj obali 1915, kada su srpski vojnici, voljom britanskih političara, ostavljeni da pomru od gladi (srećom, spasio ih je ruski car); bilo je tako i 27. marta 1941, kada je grupa jugoslovenskih oficira, plaćena britanskim novcem organizovala puč; bilo je tako i na Vaskrs 1944. godine, kada je anglo–američka avijacija bombardovala srpske gradove i razorila ih više nego nemački Luftvafe tri godine ranije. Kad god je srpski narod pokušao da se suprotstavi britanskim ciljevima na Balkanu bio je kažnjen.
Ni posle raspada Jugoslavije, a ni posle 5. oktobra, srpski narod nije bio pošteđen poruka iz Londona. Srpski premijer Zoran Đinđić ubijen je kada je napravio zaokret u svojoj politici prema Zapadu, a kao jednog od aktera tog zločina britanski mediji pominju Entonija Monktona, tajanstvenog službenika britanske obaveštajne službe sa dugogodišnjim stažom na Balkanu.
Poslednje vidljivo mešanje Britanaca u srpske poslove je britanska rezolucija u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija o Srebrenici. Još nismo dobili poruku zbog odbijanja da priznamo da smo genocidan narod, ali treba je očekivati, pre ili kasnije.
Zašto je tako, možda je najbolje objasnio Emir Kusturica rekavši da su „Britanci još od vremena Osmanlija Srbe smatrali ’balkanskim Rusima‘“. U diplomatskoj terminologiji to bi moglo značiti da Srbi stoje kao prepreka ostvarivanju britanskih ciljeva, isto kao i Rusi. Sa tim što je Rusija tvrd orah, pa se kola često lome na — Srbiji.
