Ovde se ne radi o promeni odnosa snaga između Kine i SAD kao među dve države — ukupna američka prednost nad Kinom ostaće nesporna i u doglednoj budućnosti. Ipak, jasno je da Kina brže povećava mogućnosti svojih oružanih snaga, nego što SAD sprovode rebalans svojih snaga u Azijsko-tihookeanskom regionu.
Od početka 2010. godine, vojne mogućnosti kineske vojske su se promenile i kvalitativno i kvantitativno. Ne bi se moglo reći isto za vojne snage SAD u ovom regionu. Mogućnosti ključnih saveznika SAD, kao što su Japan i Južna Koreja, takođe su porasle, ali ovaj rast ne nosi principijelni karakter.
SAD ne mogu da izađu iz začaranog kruga vojne krize u Siriji i Iraku i ne mogu da se odreknu dodatnih vojnih obaveza koje imaju u odnosu na države Srednje i Istočne Evrope, koje su preuzele na sebe posle početka ukrajinske krize. U svojim planovima Amerika, kao jedina superdržava, primorana je da svoje planove i strategiju pravi imajući u vidu neprestano pogoršavanje situacije i u drugim delovima sveta, uključujući i Severnu Afriku, gde je DAEŠ uspeo da otvori još jedan front. U Jemenu, partneri SAD iz redova naftnih monarhija Persijskog zaliva vode neuspešan rat. U Avganistanu, zvanično izabrana vlada suočava se sa sve većim opasnostima kako od samog DAEŠ-a tako i od talibana.
U Zapadnoj Evropi situacija je takođe složena. Potpuna neefikasnost i bespomoćnost EU u pitanjima bezbednosti sada je već svima vidljiva. Kako bi se rešila prva ozbiljnija kriza koja može da utiče na bezbednost Evrope, pre ili kasnije će biti neophodna pomoć američkih oružanih snaga i specijalnih službi. Uključenost SAD u razne aktivnosti onih regiona EU koji su najviše pogođeni prilivom izbeglica samo će rasti.
Bez obzira na činjenicu da se u Istočnoj Aziji nalazi Kina, kao jedina velika država sposobna da u potpunosti ekonomski i politički konkuriše Americi na globalnom nivou, ovaj region u celini deluje relativno stabilno. S obzirom na to da se angažovala u drugim delovima sveta i upala u ćorsokak zbog svoje regionalne politike, Amerika ne samo da nije u stanju da održava neophodnu ravnotežu snaga sa Kinom, već bi u budućnosti mogla da u potpunosti izgubi mogućnost efikasnog reagovanja na regionalne krize.
S druge strane, Severna Koreja koracima koje preduzima u vojnoj sferi, poput raketnih i nuklearnih proba, otežava kineskoj politici da postepeno ojača svoje pozicije u Azijsko-tihookeanskom regionu. Direktna raketna i nuklearna opasnost kojom preti Severna Koreja izaziva reakciju SAD u vidu konkretnih mera koje se tiču raspoređivanja snaga protivraketne odbrane u severoistočnoj Aziji i jačanja saveza Japana i Južne Koreje.
Ali, istovremeno, Severna Koreja će sve više biti i faktor diskreditujuće politike Amerike, koja sve više slabi u regionu. SAD su iscrpele efikasne instrumente uticaja na Severnu Koreju.
Danas jedino Kina može da utiče na severnokorejsku politiku sredstvima koja nisu vojna: na primer, ako prestane da kupuje severnokorejski ugalj ili prestane da im prodaje robu od vitalnog značaja. Ali, Peking ne bi načinio takav korak, jer bi ekonomsko slabljenje Severne Koreje potkopalo i kinesku bezbednost.
Prema mnogim pokazateljima, Severna Koreja ekonomski jača i beleži uspehe u vojnoj sferi. Politika SAD u odnosu na ovu državu sve više zalazi u ćorsokak, a u određenom trenutku ovakvu politiku bi saveznici SAD mogli da počnu da tumače kao deo američkog problema, a ne rešenja.
