Anegdota od pre sto godina kaže da je kralj Petar Prvi rekao da bi najviše voleo da zakon o štampi ima jedan član i da u njemu piše da je štampa u Kraljevini Srbiji slobodna. Nijedan zakon o medijima, međutim, nije tako kratak, ali nije sve ni u zakonima. Postoje i nepisana pravila, pogotovo kada se radi o medijima i slobodnom protoku informacija, posebno u zemljama koje sebe smatraju kolevkom medijskih sloboda.
Takvom „kolevkom“ sebe smatra i Evropska unija, uzdajući se u tradicije Francuske revolucije, liberalizma, „države blagostanja“ posle Drugog svetskog rata, demokratskog ustrojstva evropskih društava… Medijske slobode su u Evropi postale aksiom. Neupitnost kredibiliteta zapadnoevropskih medija postala je toliko čvrsta da u informacije koje prenose, niko više ne sumnja.
Međutim, ovakva slika zapadnoevropskih medija narušena je od početka novog veka. Bombardovanje Jugoslavije i vojna intervencija u Iraku prve su medijske ofanzive koje su doprinele da slika o nepogrešivosti zapadnoevropskih (i američkih) medija bude nagrizena, kaže sociolog Slobodan Vuković, autor studije „Etika zapadnih medija — antisrpska propaganda devedesetih godina HH veka“. Sledile su vojne intervencije u Libiji i Ukrajinska kriza.
Vuković objašnjava da na Zapadu nema otvorene medijske kontrole, ali su usvojeni određeni modeli ponašanja koje diktiraju veliki mediji, a mediji i političke elite su uvek u dosluhu, pogotovo veliki mediji.
„Ono što se objavljuje često ima mig da se uradi ili da se ne uradi. To imamo kada je u pitanju ukrajinska kriza i još ranije, kada je u pitanju naša kriza. Uvek je objavljivano ono što se očekuje. Čak se dešavalo da politička elita daje ton tome šta treba objavljivati, a usput se priča velika priča o nezavisnosti zapadnog novinarstva, što je apsolutno netačno. Uvek kada su zapadni interesi u pitanju — geostrateški, politički, vojni ekonomski — svi mejnstrim mediji duvaju u istu tikvu“, smatra Vuković.
Tako su, kaže Vuković, kada je u Odesi 40 ljudi zapaljeno u Domu sindikata, dok su oko zgrade u plamenu stajali pripadnici profašističkog Desnog sektora i vikali „Gorite Rusi!“, zapadni mediji ćutali. Prve vesti o tom masakru objavljene su tek tri do četiri dana kasnije.
Slično je i kada zapadni mediji govore o nezadovoljstvu građana EU politikom koju u njihovo ime sprovode evrobirokrate.
Prema rečima Slobodana Jankovića iz Instituta za spoljnu politiku i privredu, građani zemalja EU su nezadovoljni sadašnjim stanjem, koje kontrola informacija i podataka sve teže prikriva. Međutim, upravo zbog te kontrole, nezadovoljstvo ne može da se artikuliše.
„Ko god prati istoriju EU, kako se razvijala i koje su zemlje ili organizacije imale predominantni uticaj, vidi kako je prvo krenulo sa kontrolisanjem informacija i medija. Nedavno je u Italiji objavljena knjiga „Kolonija Italija“ sa brojnim dokumentima u kojima se vidi kako od 1944, pre svega Britanija, a u manjoj meri i SAD, nastoje da monopolizuju informativni prostor u toj zemlji. To se ne odnosi samo na Italiju, već i na druge zemlje koje će kasnije ući u EU“, kaže Janković.
Autori knjige su šest godina istraživali arhive britanske vlade i ministarstva spoljnih poslova, kao i arhivu američke obaveštajne službe OSS, koja je postojala do kraja Drugog svetskog rata. Britanija je još od kraja XIX veka u Italiji regrutovala i finansirala ljude za koje je procenjeno da mogu da utiču na politiku te zemlje, kaže Janković.
On naglašava da sve što se desilo na primeru Italije može da se primeni i na ostale zemlje Evrope, bilo da su članice Unije ili ne. Ceo sistem je podešen tako da ne postoji direktna kontrola medija, ali zato ima indirektne kontrole. Slobodan Vuković podseća da je, tokom bombardovanja Jugoslavije, televizija Si-En-En angažovala psihologe, stručnjake iz Pentagona za pravljenje vesti.
I Evropska unija je od početka prošle godine počela da se ponaša kao Si-En-En. U paničnom strahu od popularnosti televizije Raša tudej u EU, zvaničnici ujedinjene Evrope odlučili su da evropsku informativnu tvrđavu brani Radna grupa za strateške komunikacije. Razlozi za formiranje ove grupe u jeku izbegličke krize i uspona DAEŠ-a na Bliskom istoku ostali su nejasni, a Radnoj grupi nedostaje i neki značajniji rezultat posle više od pola godine efektivnog rada. Verovatno zato što propagande zapravo i nema. Ima samo informacija.
