Činjenica da se Srbija nalazi na vetrometini i raskrsnici strateških međunarodnih puteva aksiom je koji ne treba dokazivati. Da nam je geografski položaj doneo mnoge nesreće, ni to ne treba dokazivati. Od 2000. godine do danas Srbija traži način da položaj geopolitičkog raskršća učini povoljnijim nego što je on bio kroz istoriju.
U tu svrhu služila je spoljnopolitička doktrina o „četiri stuba“ srpske spoljne politike, koju je svojevremeno promovisao tadašnji ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić, a i nešto kasnije usvojena Deklaracija o vojnoj neutralnosti Srbije.
Međutim, kad god Srbija pokuša da uspostavi tešnju saradnju sa Rusijom, bilo da je reč o vojnoj, ekonomskoj ili političkoj saradnji, deo srpske javnosti trudi se da podigne halabuku o tome kako Srbija ne ispunjava svoje međunarodne obaveze prema Zapadu. To se desilo i tokom posete potpredsednika ruske Vlade Dmitrija Rogozina. Čim je Rogozin poleteo sa surčinskog aerodroma, otvoreno je pitanje poštovanja sporazuma koje Srbija potpisala sa NATO-om.
IPAP i SOFA
Individualni akcioni plan partnerstva (IPAP) nije međunarodni ugovor već operativni plan, spisak aktivnosti koje zemlja-članica Partnerstva za mir treba da sprovede. U tom dokumentu ne spominje se nikakva zabrana Srbiji za vojnu ili bilo koju drugu saradnju sa zemljama koje nisu članice NATO-a.
SOFA sporazum, koji je Skupština Srbije ratifikovala sredinom godine jeste međunarodni sporazum, ali ni on ne brani Srbiji vojnu saradnju sa Rusijom. SOFA određuje uslove za slobodno kretanje NATO vojnika kroz Srbiju, njihovu obuku u bazi „Jug“ kod Bujanovca, razmenu podataka sa EU i NATO, usklađivanje propisa u oblasti odbrane sa EU, uništavanje viška naoružanja, modernizaciju opreme i naoružanja i obrazovanje oficira u skladu sa bolonjskim procesom i standardima NATO-a.
Ni ovaj sporazum ne predviđa odredbe koje bi Srbiji branile vojnu saradnju sa Rusijom ili nekom drugom nečlanicom NATO-a. Međutim, neke njegove odredbe ipak ukazuju na to da Severnoatlantska alijansa neće blagonaklono gledati na opremanje srpske vojske sredstvima iz drugih zemalja.
Srbija je preuzela niz obaveza potpisavši sporazume sa NATO-om, od kojih nisu svi vojne prirode, kaže analitičar Fonda strateške kulture Dušan Proroković. Neke od njih karakteriše kao „besmislene“, kao što su odredbe o ubrzanju privatizacije u Srbiji ili one o poštovanju ljudskih prava koje se tiču održavanja gej parade.
„Srbija jeste preuzela deo obaveza i odgovornosti za određene stvari koje mora da uradi, ali to joj ni u kom slučaju ne vezuje ruke da pravi određene bezbednosne aranžmane sa Rusijom ili bilo kojom drugom državom koja nije članica NATO“, smatra Proroković.
Sa njim se slaže i Slobodan Janković iz Instituta za međunarodnu politiku i privredu. Na pitanje da li Srbija može da sklapa bezbednosne aranžmane sa državama koje nisu članice NATO, odgovara da naravno da može.
„Još uvek ne postoji sporazum koji Srbiji to brani. Srbija to sme da radi“, kategoričan je Janković.
Nekonzistentnost srpske spoljne politike i srpska neutralnost
Nedoumice o poštovanju i nepoštovanju srpskih međunarodnih obaveza, prema Prorokovićevim rečima, dolaze odatle što Srbija nema konzistentnu spoljnu politiku. Više se reaguje od trenutka do trenutka, a manje shodno strategijama i doktrinama koje su usvojene prethodnih godina, kaže on.
„Ako je neka olakšavajuća okolnost za naše vlasti, Srbija se nalazi u vrlo nezgodnoj situaciji, mnogo je više objekat nego što je aktivan igrač ili subjekat međunarodnih odnosa i mora da reaguje na određene situacije, poput nabavke balističkih raketa od strane Hrvatske. Naši spoljnopolitički potezi u većini slučajeva su iznuđeni, pitanje je u takvim okolnostima i da li možete da imate dugoročne spoljnopolitičke strategije“, objašnjava Proroković.
I neutralnost Srbije se, prema Prorokovićevim rečima, uklapa u priču o nekonzistentnosti srpske spoljne politike. Proklamovana srpska neutralnost, kaže Proroković, više je trenutnog karaktera nego što se radi o doktrinarnim i strateškim stvarima. Pitanje neutralnosti se pominje samo kada pritisak NATO-a dovoljno ojača da beogradska politička čaršija počne da priča kako je pristupanje Srbije Alijansi neminovnost, smatra Proroković.
„Naš problem je što koncept neutralnosti u Srbiji nije do kraja definisan. Mislim da bi bilo dobro da se on definiše, da se usvoji nova rezolucija u Skupštini koja bi govorila samo o tome. Tako bismo mnogo više znali šta je neutralnost, kako se do nje stiže, kako se brani, kakva je uloga i kakve su obaveze Srbije“, zaključuje on.
I članice NATO-a žele da izađu iz njegovog zagrljaja
Srbija, prema mišljenju Slobodana Jankovića ima otvorenu ponudu Rusije za vojnu, političku i ekonomsku saradnju i ona tu ponudu treba da iskoristi u svom interesu. Takvo njeno ponašanje poklopilo bi se sa interesima onih zemalja koje žele da izađu iz NATO zagrljaja. Narod u EU i NATO-u su nezadovoljni i sve teže ga je prikriti kontrolom informacija, smatra Janković. Nezadovoljstvo, kaže Janković, sve više izbija na površinu, ali ono još nema jasnu artikulaciju.
„Generalno, ljudi su nezadovoljni EU. Nezadovoljni su i NATO-om. Treba se podsetiti da je još 1990. Nemačka otvorila pitanje opstanka NATO-a, posle urušavanja Varšavskog pakta“, objašnjava Janković.
I dan-danas, s vremena na vreme, zemlje-članice NATO-a postavljaju pitanje opstanka i svrhe tog saveza koji je, od odbrambenog, postao ofanzivni savez, dodaje Janković.
Očigledno, vetrometina na kojoj se Srbija nalazi ne prestaje da bude zanimljiva velikim silama. Tako pobornici ulaska Srbije u NATO kao najjači argument uzimaju činjenicu da su sve zemlje u okruženju (osim BiH) članice toga saveza, kao i da nema pristupanja EU bez pristupanja NATO-u.
Za Jankovića ovi argumenti slični su onima koji su germanofili u Kraljevini Jugoslaviji upotrebljavali kada su se zalagali da Jugoslavija pristupi Trojnom paktu. I tada se govorilo kako smo okruženi članicama tog saveza, kako treba njemu pristupiti i kako treba da se ugledamo na svoje okruženje. Međutim, dugoročno posmatrano, ispostavilo se da je Trojni pakt u drugom svetskom ratu bio poražena strana, zaključuje Janković.
