Na pitanje o kakvoj je vojnoj saradnji između Rusije i Srbije reč u razgovorima sa srpskom vladom, Rogozin odgovara:
— Mi smo primili molbu koju su sačinili vaši vojni stručnjaci, ona je višeplanska. Naravno, nemam prava da govorim o detaljima. Naši stručnjaci rade na tome da daju najbolju ponudu: da kažu šta možemo da isporučimo, u kom roku, za koju sumu, gde se može uštedeti.
Konkretno, da li je dogovoreno nešto o remontu ruskih helikoptera u našim fabrikama?
— Što se tiče helikoptera, naša ponuda da se napravi servisni centar za helikoptere ne tiče se samo vojnih pitanja. Potrebni su razni helikopteri, uključujući i civilne. Mi bismo hteli da u Srbiji postoji međunarodni, ili barem regionalni servisni centar za popravku helikoptera ruske, sovjetske proizvodnje. Bez obzira kakvih, vojnih, civilnih. Nama se takođe obraćaju zemlje NATO-a da damo dozvolu za remont helikoptera koje oni imaju u sastavu svog naoružanja. Čak i Amerikanci imaju naše helikoptere. Sasvim nedavno prodali smo Sjedinjenim Državama dvadesetak helikoptera koje će oni potom isporučiti Avganistanu, jer avganistanski piloti kažu da ne postoji ništa bolje od ruske helikopterske tehnike, imajući u vidu njihove složene klimatske i borbene uslove. Zato mi želimo da u Srbiji bude servisni centar koji ne bi imao samo vojnu namenu nego opštu, civilnu.
U ovom trenutku, Srbija je u stanju da remontuje mali broj letelica. Da li je bilo govora o tome da Rusija finansijski pomogne širenje preduzeća, da obezbedi neki kredit?
— Naši specijalisti su već bili u tom preduzeću. Da, ono nije veliko. Danas je malo, sutra je veliko. To, pre svega, zavisi od procene obima proizvodnje. Ukoliko mi vidimo da Srbi mogu da rade remont i da servisiraju helikoptere koji se sada nalaze u rukama Poljske, Češke, Slovačke itd, to su veliki i ozbiljni obimi, tada to opravdava investiciju — stvaranje velikog, krupnog servisnog centra. Nećemo prejudicirati, sačekaćemo da vidimo šta kažu specijalisti, i tada će političari doneti odluke.
Kusturica Vam je ponudio svoje „dvorište“ kao mesto za vojnu bazu, a u Crnoj Gori mnogi su predlagali isto. U Srbiji mnogi žele da se baza Ministarstva za vanredne situacije u Nišu pretvori u vojnu bazu. Da li je moguće da se ruska vojna baza pojavi u Srbiji?
— To uopšte nije pitanje za nas, to je pitanje za Srbe — kako vi smatrate da je neophodno da osigurate, obezbedite vašu bezbednost.
Mnogi misle da je neophodno.
— Ako bude ozbiljan predlog, uslediće i reakcija. Kusturicu veoma poštujem i poklonik sam njegovog stvaralaštva. Ali on je to rekao kao umetnik. To je metafora njega kao umetnika — to da je spreman da dâ svoj dom za razmeštanje vojne baze. O čemu to govori? To govori o tome da je Srbima potrebna podrška Rusije, i mi to dobro razumemo i sa poštovanjem se odnosimo prema tom osećanju i ponašamo se u skladu sa njim, i ubuduće ćemo činiti sve kao pouzdan i veliki saveznik Srbije.
Ako se ne varam, Vi imate crnogorske korene. Vaša istorijska domovina Crna Gora sada je odlučila da ide u NATO. Kako Vi na to gledate?
— Znate šta je za mene sada veoma važno — juče sam se sa tom molbom obratio ministru odbrane Srbije — negde ovde u Srbiji je sahranjen moj čukundeda i ja bih želeo da nađem njegove korene. Nažalost, ima mnogo napuštenih grobova ruskih oficira. Moj čukundeda je bio jedan od rukovodilaca Belog pokreta na jugu Rusije i dvadesete godine je sa ostatkom ruskog Belog pokreta otišao u emigraciju, došao je brodovima zajedno sa Vrangelom. Vrangel je sahranjen u Beogradu i danas je moja supruga bila tamo, u tom malom hramu… Ovde je sahranjen i moj čukundeda Nikolaj Antonovič, ja bih želeo da nađem njegove korene. Za mene je to važno. Ja sam zamolio srpske zvaničnike, i zamolio sam novinare i istoričare koji rade u Srbiji da mi pomognu da nađem tu grobnicu. Za mene je to sada veoma važno.
Vratimo se na NATO. Da li je Vama normalno da Crna Gora, koja je tako vezana za Rusiju, gotovo da se može reći da je ne bi bilo da nije Rusije, hoće sada u NATO i poručuje preko bilborda ruskom ambasadoru — „Odlazi, da te naše oči više ne vide“.
— Žao mi je zbog toga što se to dešava u Crnoj Gori. Oni će, naravno, zbog toga zažaliti. Ne mislim na narod, njih naravno niko ne pita, nije bilo nikakvog ispitivanja javnog mnjenja… O tome prosto donosi odluke mali broj ljudi, koji očigledno ne mogu da donose drugačije odluke zbog svoje angažovanosti, koji su lišeni mogućnosti da donose odluke u skladu sa voljom svog naroda. Crnogorci su jedan od delova, u širom smislu, srpskog sveta, balkansko-slovenskog sveta, i veoma mi je žao što je sada takva tendencija. Amerikanci su ostavili ovde trag. Mi smo danas videli srušena zdanja u Beogradu i drugim gradovima. Kako neko može da želi da stupi u organizaciju koja je sasvim nedavno bombardovala Jugoslaviju?! Crna Gora je bila deo Jugoslavije. Ja to ne razumem, i nikada neću razumeti. Ja mislim da će narod Crne Gore sam reći svoju reč o tom pitanju.
Poznato Vam je da se vrši veliki pritisak na Srbiju kako bi takođe postala član tog Saveza, a nisu nepoznati ni planovi Sjedinjenih Država da ceo Balkan bude u NATO-u do 2020. godine.
— To je velika glupost. Dajte da razmislimo: šta je NATO. Nema nikakvog NATO-a. To je samo atlantski klub gde svi glasaju kako kaže Amerika. Više bezbednosti on ne može nikome da obezbedi. Članice NATO-a su zemlje koje imaju veoma komplikovane odnose. Na primer — Grčka i Turska su u NATO-u. Da li su zato bezbednije? Pa, one i dan-danas imaju veoma komplikovane odnose. Još jednom želim da kažem da je NATO ostatak Hladnog rata, stare epohe. To je prosto način da se Amerikancima objasni zašto oni i danas drže svoju vojsku u Evropi. To je način legitimizacije Amerikanaca i američke vojne sile u Evropi. Šta će to Crnogorcima? Ili, šta će Srbima? Šta je to, fabrika čokolade? Niko vam ništa neće dati. Štaviše — zahtevaće da se kupuje skupo američko oružje, i otpad koji vam ni za šta ne treba. I donosiće odluke za vas. To je organizacija za slabe i bezvoljne političare.
Šta mislite, kako će na eventualnu kupovinu ruskog oružja reagovati SAD i Evropa? Poznato je da mi želimo u EU, da imamo prijatelje i na Zapadu i na Istoku. Ovo bi se moglo čitati kao da su nam Rusi ipak više prijatelji od drugih.
— Slušajte, i Amerikanci kupuju od nas oružje. Ja sam to već govorio. Oni od nas kupuju raketne motore zato što ih oni ne proizvode. Oni mnogo štošta kupuju od nas, a drugima zabranjuju. To jest, njima je dozvoljeno da kupuju od nas, a Srbima to ne dozvoljavaju. Zašto — zato što oni hoće da vi kupujete američko oružje. Skuplje i manje kvalitetno. To je neverovatan egoizam. Tu nema nikakvih pravila, osim pravila grube sile. Grube konkurencije sa Rusijom. Mi i Amerikanci smo konkurenti u industriji oružja. Oni su prvi, zahvaljujući svom uticaju, a mi smo drugi. I ne nameravamo to mesto nikome da ustupimo. Mi zarađujemo od prodaje oružja oko 15 milijardi dolara godišnje. Imamo svoje tradicionalne kupce i oni neće ništa tu da menjaju jer znaju kvalitet našeg oružja. Tim pre sada kad smo mi potpuno obnovili industriju oružja. Naše fabrike su vam sada savremene i proizvode visokokvalitetno oružje. Vama, naravno, niko neće da aplaudirati što ste ga kupili, nego će reći — kako ste smeli! A oni će nastaviti da kupuju. To jest, oni kupuju, a vama će pokušati da zabrane.
Odlazeći iz Brisela, sa mesta ruskog predstavnika u NATO-u, posadili ste dve topole, simbole rakete „topolj“, ispred zgrade Alijanse. Proveravate li kako rastu?
— Zalivam ih.
U poslednje vreme i ruski i svetski političari sve češće svoje stavove iznose na društvenim mrežama, uključujući i Tviter. Zašto, da li su to zvanični stavovi?
— Ja sam otvorio nalog na Tviteru dok sam radio u Briselu. Zato što sam smatrao da tu mogu bez ikakve cenzure sâm da pišem i objavljujem ono što mislim.
Ja nemam cenzuru, nemam urednika, nemam pomoćnika, ja sâm pišem, kad idem na posao ili s posla, u kolima, kad stignem. Zašto ja to radim? Zato što je to američko informaciono polje. Ja smatram da je u redu da radim na tuđem informacionom polju. Zato što su moje pristalice ionako moje pristalice. A meni je potrebno da ubedim one koji sumnjaju. Koji slušaju druge informacije. Dakle, ja radim na tuđem informacionom polju i govorim svoju istinu. To je meka sila. Kao čovek koji je najpre završio žurnalistiku, a potom sve ostalo, ja to nikada neću zaboraviti. Najvažnija je borba za umove. I tu borbu ću uvek voditi.
