Istoričar Bojan Dimitrijević član je Demokratske stranke od njenog osnivanja. U stranku se, kaže, učlanio kao student i prošao je kroz sve faze njene istorije — i opoziciono delovanje i period vlasti. Istovremeno se bavio naučnim radom. Polje njegovog naučnog interesovanja je period Drugog svetskog rata u okupiranoj Srbiji, ali i posleratna vojna istorija. Bio je savetnik ministra odbrane Srbije i savetnik predsednika Srbije za vojna pitanja.
U žižu javnosti dospeo je ponovo kada je izneo stručno mišljenje o periodu kolaboracionističke vlade Milana Nedića u periodu od 1941. do 1944. godine. Po tom pitanju se, kako kaže, angažovao kao neko ko se bavi tim istorijskim periodom.
„Kao neko ko se bavi tim periodom zalagao sam se, ne za ’rehabilitacija da ili ne‘, taj prost odgovor koji javnost traži, nego za objašnjavanje javnosti i na sudu svih otežavajućih okolnosti za formiranje i funkcionisanje jedne takve vlade u periodu okupacije, odnosno za iznošenje olakšavajućih okolnosti u smislu Nedićeve brige o izbeglicama, brige o funkcionisanju dnevnog života i, reklo bi se, da je želja, makar moja, da se javnosti prezentuju veoma teške okolnosti u kojima se nalazila okupirana Srbija“, kaže Dimitrijević.
U vremenu od 1945. godine do raspada Jugoslavije u istoriografiji je važio, kako Dimitrijević kaže, unison pogled na Nedića i aktivnosti vlade koju je vodio.
„Od kraja osamdesetih godina počeo je novi talas iznošenja istorijskih činjenica koji je u proučavanje tog perioda uneo i neke druge okolnosti, koje se tiču okupacije Srbije — veliki broj izbeglica koje je Nedić primio, potom stravične nemačke represalije, a bile su povod za formiranje Nedićeve vlade, konačno i sve ono drugo što je činilo dnevni život u okupiranoj Srbiji, na neki način je dalo širi kontekst posmatranja njegove uloge i njegove vlade u novim okolnostima koje možda do tada nisu bile pominjane u istoriografiji koja je bila, reklo bi se, crno–bela“, kaže Dimitrijević.
Istoriografija SFRJ, nastavlja Dimitrijević, uglavnom je pratila razvoj partizanskog pokreta i kada tog pokreta nije bilo na određenoj teritoriji, nije bilo ni istorijskih podataka.
„Međutim, s obzirom da je arhiva Nedićeve vlade uglavnom sačuvana, ustanovljeno je mnogo toga što je pokazalo izbalansiranu sliku i njegove krivice, ali i njegovih zasluga. Tako da je to ono na čemu treba insistirati — shvatiti to vreme kroz kompleksnost okupacije i kroz njenu težinu. To je taj novi kontekst koji se pojavljuje od kraja osamdesetih i za koji smatram da je dobar pristup. Jer sedamdeset godina posle nekih događaja ne možemo govoriti jezikom osuda, niti jezikom crno–belih činjenica, nego staviti sve u realan kontekst vremena“, objašnjava Dimitrijević.
Kompleksna slika okupirane Srbije, za koju se Dimitrijević zalaže, izgleda tako da u njoj, kako kaže, niko nije sasvim crn ili sasvim beo. On navodi da su vođe partizanskog ustanka iz 1941. godine imali i revolucionarne ciljeve, a da je njihovo delovanje proizvelo strahovite odmazde okupatora. Nemci jesu instalirali Nedića na mesto predsednika vlade, kaže Dimitrijević, ali njegove zasluge za dnevno funkcionisanje života u Srbiji su nemerljive — za prihvat izbeglica, za kontakte sa pokretom otpora, koji nisu činili samo partizani, nego i Ravnogorski pokret koji je imao svoju ilegalu i svoju gerilu. To je kontekst u kojem danas treba posmatrati okolnosti u kojima je živela okupirana Srbija, smatra on.
Nemački okupator je, sa svoje strane, imao različite taktike prema Nediću i one su se razlikovale od vrste nemačkih okupacionih tela, od SS–a do Gestapoa, i od ličnosti koji su bili na čelu vojne komande. Sve te nijanse treba ustanoviti da bi se stekla kompleksna slika o Srbiji u vreme nemačke okupacije, mišljenja je Dimitrijević.
Prema njegovim rečima, srpska vlada, poznata pod tim nazivom, bila je sve samo ne vlada u pravom smislu reči — nije imala najvažnije resore, kao što su spoljni poslovi i odbrana, što svedoči da Srbija nije bila država, već da je bila okupirana teritorija. Nedićeva vlada nije se na vlast popela u vreme mira i političkim putem, već ju je formirao nemački okupator.
„Ona je u javnosti titulisana kao vlada, međutim u suštini ona to nije bila. Bila je provizorno telo na okupiranom području. Tako je treba posmatrati. Formirana je od nadležne komande nemačke vojske na ovom prostoru i od nje je i rasformirana“, kaže Dimitrijević.
Ipak, Dimitrijević nije rad da se služi crno–belim terminima, kao što su kvisling ili izdajnik, kada govori o Nediću.
„On je bio nevoljni predsednik nečega što se zvalo srpska vlada i što je formirano i rasformirano od strane Nemaca“, kaže Dimitrijević.
Ono što je tendencija u istoriografiji u proteklih dvadesetak godina, nastavlja Dimitrijević, jeste da se Nediću pripiše odgovornost i za Holokaust, što nema nikakvo istorijsko utemeljenje.
„Smatram da je dobro i to raščistiti, a ne baratati opštim mestima, jer postoji tendencija da se srpski narod, koji je dao veliki broj žrtava, optuži i za Holokaust“, zaključuje on.
Vrh Demokratske stranke, međutim, nije imao razumevanja za Dimitirijevićeve naučne stavove. Protiv njega je pokrenut disciplinski postupak, Dimitrijević kaže potpuno neočekivano, i za njega je to bio težak udarac. O pokretanju postupka obavešten je putem medija.
„Nisam znao šta da kažem kada sam za to čuo u udarnim televizijskim emisijama. Do sada nije bio običaj da Demokratska stranka, pa čak ni jedna druga stranka, pokreće bilo kakav disciplinski postupak protiv nekoga ko je izneo naučni sud, tako da je to nešto novo i nezabeleženo na našoj političkoj sceni. To govori o tome da DS više nije liberalna stranka orijentisana prema centru, nego da je drastično skrenula u levicu, da govori nekim boljševičkim jezikom, pa čak i metodama inkvizicije. To je potpuno neverovatno za stranku koja je početkom devedesetih proklamovala borbu protiv levog i desnog totalitarizma“, kaže Dimitrijević.
Za postupak vrha DS–a, prema Dimitrijeviću, odgovorni su ljudi koji nemaju dug staž u toj stranci, već su iz drugih stranaka prešli u DS i deo starih navika preneli u nju. Među njima su i bivši članovi Demokratskog centra, stranke koju je svojevremeno vodio Dragoljub Mićunović, kaže Dimitrijević.
„To su ljudi nesvesni postulata koje DS nosi. Takođe i istorijskog nasleđa — Drugog svetskog rata i komunističkog terora. Nesvesni su vrednosti i ljudi koji su za DS robijali, kao što su bili Borislav Pekić, članovi Ravnogorske omladine, branioci generala Mihailovića, od kojih su neki platili životima. Sve je to, na neki način, zaboravljeno i danas se govori jednim novim rečnikom koji nema veze sa osnovnim postulatima DS–a“, smatra Dimitrijević.
Dimitrijević je mišljenja da je to što se sa njim dešava pokazatelj da za stare članove više nema mesta u DS–u.
„Dobar deo njih napustio je stranku ili se pasivizirao. Ovi novi ljudi vode stranku jednim novim pravcem i ta ideološka konfuzija u kojoj oni nastupaju i ideja da će se skretanjem u levo zadržati na političkoj sceni, mislim da nije realna“, zaključuje Dimitrijević.
Pravo mesto DS–a, prema Dimitrijevićevim rečima, jeste ono koje je bilo i predviđeno stranačkim programima iz 1990, 1995. i 2001. godine, a to je mesto narodne stranke sa elementima liberalnog koncepta striktno pozicionirane na centru.
