Dimitrije Ljotić, blizak Milanu Nediću, šefu srpske vlade pod okupacijom, pisao je za vreme Drugog svetskog rata francuskom maršalu Filipu Petenu, tražeći od njega da mu objasni kako je zamislio da očuva francuski identitet u Hitlerovoj novoj Evropi. Nedić je, poput Petena, bio ubeđen da će pobediti novi svetski poredak koji je uspostavila nacistička Nemačka.
Ovo pismo postoji u arhivama francuskog ministarstva spoljnih poslova, kaže za Sputnjik srpski istoričar Stanislav Sretenović.
„To je jedini dokaz koji svedoči da je postojao direktan kontakt između Nedićeve vlade i ljudi koji su mu bliski i Petena“, kaže ovaj stručnjak za savremenu istoriju i srpsko-francuske odnose.
Odgovor Petena nije poznat, kao ni da li je odgovorio.
„Bilo bi interesantno kada bi ga pronašli, ukoliko postoji. Mora da je bio u velikoj neprilici šta da odgovori. Francuska vlada je bila uverena da će nacistička Nemačka da pobedi i želeli su da pronađu mesto Francuske u onome što se tada nazivalo ’Nova Evropa‘“, kaže za Sputnjik Benedikt Veržes-Šenjo, francuska istoričarka i autor poslednje objavljene biografije o kontroverznom francuskom maršalu, jednostavnog naziva Peten.
Sudbine Petena i Nedića se preklapaju. Obojica su završili visoke vojne škole i istakli se u Prvom svetskom ratu, a u međuratnom periodu su bili vojni ministri. Obojica su bili na čelu poraženih i okupiranih država u Drugom svetskom ratu.
Peten je izabran da predvodi vladu u Višiju zbog prestiža i autoriteta koji je uživao zbog svoje uloge u Prvom svetskom ratu, u kome je predvodio francusku vojsku na Verdenu. U tom ratu je stekao reputaciju da je naročito human, da se trudio da poštedi živote svojih vojnika. Važio je za republikanca, što je u Francuskoj bilo važno istaći zbog sukoba između rojalista i republikanaca u francuskom društvu i vojsci od 19. veka. Nakon vojnog debakla u junu 1940. godine Peten je potpisao primirje sa Nemcima i uveo Francusku u jedan od najmračnijih perioda njene istorije.
Francuzi danas nemaju nedoumice o njegovoj ulozi tokom Drugog svetskog rata. To je, u najvećoj meri, zasluga istoričara koji su se u poslednjih šezdeset godina bavili njegovim nasleđem i javnih debata u medijima, koje nisu prolazile bez uzavrelih strasti ali koje su uvek doprinosile boljem razumevanju perioda koji su mnogi Francuzi želeli da zaborave.
„Odjek ovih debata je bio veoma snažan, u istorijskom, političkom i građanskom smislu. Javnost 70-ih, 80-ih i 90-ih godina bila je veoma zainteresovana za pitanje nasleđa Višija. Debate su se vodile oko filmova, pozorišnih predstava, radio drama, ali, iako istoričari nisu bili na prvoj liniji, oni su dobili priliku da doprinesu. Njihovi argumenti su vodili do toga da danas niko, osim vrlo malog broja, ne brani maršala Petena“, kaže za Sputnjik Olivije Vijevijorka, jedan od najvećih stručnjaka za Drugi svetski rat u Francuskoj.
Nazivanje nekoga „višijevcem“ ili „petenistom“ je u Francuskoj ozbiljna uvreda. Čak je i ultradesničarski Nacionalni front, koji je u vreme dok ga je vodio Žan Mari le Pen potezao za višijevskim nasleđem, danas, pod vođstvom njegove ćerke, uzdržan. U udžbenicima iz istorije je predstavljen u negativnom svetlu.
Pokušaja da se rehabilituje Peten u Francuskoj je bilo, uprkos suđenju koje je održano odmah po završetku rata i na kome je osuđen na smrt i oduzimanje imovine zbog „udruživanja sa neprijateljem“. Zbog njegovih godina (u vreme suđenja imao je 89 godina) kazna je preinačena u doživotnu robiju.
U pokušaju da se rehabilituje Peten svojevremeno su korišćeni slični argumenti, da je njegova politička odluka ublažila stradanje Francuza za vreme nemačke okupacije.
„Oni koji su branili Petena tvrdili su da je kolaboracija nametnuta, a ne da je bila ideja višijevske vlade, da su Peten i Višijev režim pružali otpor Nemcima i štitili Francuze od okupacije. Zaboravljaju, pritom, na politički karakter višijevog režima. Petan je izdao Francusku sa pravnog stanovišta, jer je, prihvatajući prekid vatre, i sa pravne strane sprečio Francusku da nastavi rat. Holandija nije nastavila rat, ali je pravno gledano još uvek bila u ratu sa nacističkom Nemačkom pošto nije potpisala primirje. On je načinio grešku i sa geopolitičkog stanovišta, jer je iskoristio nemačko prisustvo da nametne autoritarnu vlast, antirepublikansku, antisemitsku, suprotnu francuskoj tradiciji“, kaže Vijevijorka.
Strasti koje je budila polemika oko rehabilitacije Petena u Francuskoj smirile su se nakon intervencije državnog vrha, kada je 1995. godine tadašnji predsednik Žak Širak priznao odgovornost francuske države u deportaciji Jevreja i oponenata višijevskog režima.
„Ovi crni časovi zauvek su uprljali našu istoriju i predstavljaju uvredu za našu prošlost i našu tradiciju. Da, kriminalno ludilo okupatora je, kao što svi znaju, (bilo moguće) uz pomoć Francuza, uz pomoć francuske države“, rekao je Širak u govoru koji je stavio tačku na teško i bolno suočavanje Francuza sa kolaboracionističkom ulogom za vreme Drugog svetskog rata.
