Kremlj. Decembar 31. nešto pre podneva. Penkalo „Parker“, ukrašeno drakonima. U rukama ga drži vidno star, još vidljivije umoran i tada posebno emotivan čovek. Okreće se, pruža penkalo i predaje ga 21 godinu mlađem od sebe. Kreće ka vratima, zastaje, pogleda još jednom i odlazi. „Molim oproštaj za to što nisam opravdao nade onih ljudi koji su verovali da jednim korakom možemo preskočiti iz totalitarne prošlosti u svetlu, bogatu i civilizovanu budućnost. Želim da znate da sam saosećao sa vašim tegobama. Sada odlazim. Uradio sam sve što sam mogao. Dolazi novo pokolenje, pokolenje onih koji mogu da urade bolje i više“, rekao je u televizijske kamere, neposredno pre predaje penkale.
Jak zvuk sirena za opasnost. Beograd. Mart 24. Oko osam sati uveče.
Neznatno ranije jak zvuk motora vojnih aviona i eho njihovog poletanja iz vojne baze „Avijano“. „NATO alijansa počela je bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije“, glasila je većina vesti te večeri.
Kako se budio „Medved“
Za ova dva navedena događaja nije zajedničko samo to što su se desili iste 1999. godine. Oni su daleko više povezani, a ta veza je uzročno-posledična. Mnogo je onih koji smatraju da je drugi navedeni bio okidač koji je doveo do prvog, a neposredno pre njega i do trećeg koji se, iznenada, dogodio iste godine.
Avgust 9. Moskva. „Ovo je Vladimir Vladimirovič Putin, sekretar Saveta bezbednosti i direktor Federalne službe bezbednosti“, rekao je Boris Nikolajevič Jeljcin, predsednik Rusije, predstavljajući novog predsednika Vlade Ruske Federacije. Ono što je usledilo na samom kraju te godine bio je samo završni udarac, tačka na „i“ u rađanju nove Rusije. Jeljcin je bio onaj vremešni gospodin koji se izvinjava naciji, a čovek kome je predao penkalo njegov naslednik Putin.
Ako sumnjate u našu tezu da je agresija NATO-a na Srbiju bila direktan povod za novo pokolenje, kako reče Jeljcin, onda poverujte nobelovcu Aleksandru Solženjicinu koji još onomad konstatova da je bombardovanje Srbije probudilo ruskog čoveka i spasilo Rusiju. Naime, građani, javnost, intelektualci, možda i ono što čini svaku državu — tajne službe, smatrali su tog marta pre 16 godina da je Rusija sledeća. Prestali su da veruju u dobre namere Zapada. I onda je Jeljcin presekao.
O strmoglavom rastu BDP-a, oporavku ekonomije, vidljivo boljem životu građana i povratku dostojanstva Ruske Federacije koji su potom usledili govoreno je i pisano onoliko puta. To je aksiom. A ta nepobitna činjenica uticala je i na povratak Rusije na geopolitičku scenu.
Pisali smo nedavno da ruska intervencija u Siriji nije vojna već najnovija u nizu diplomatskih pobeda administracije u Kremlju. Podvukli smo da ona simbolično predstavlja vraćanje sveta u ležište i ponovno uspostavljanje multipolarnog sveta. Međutim, mnogi će se zakleti da je kraj jednopolarnog sveta — koji je čvrsto uspostavljen deset godina ranije (marta 1989) kad je Mihail Gorbačov poverovao Džordžu Bušu Starijem da se NATO neće širiti na istok — nastupio dan posle agresije na Srbiju. Dakle, 25. marta 1999. godine.
Koš više od Amerike
„Šta ćemo, dođavola, da radimo sa Rusijom ako to dovede do sloma naših odnosa?“, upitao je krajem maja 1999. američki predsednik Bil Klinton svog partnera, britanskog premijera Tonija Blera, kad su razmatrali opciju slanja kopnenih trupa u Srbiju.
Ako je Zapad još tada bio obazriv prema Rusiji i pazio na reakcije ekonomski zavisne Rusije, logično se nameće pitanje šta bi se desilo je Rusija probuđena dosta pre? Šta bi donela alternativna istorija da su se Vladimir Putin, kao predsednik Rusije, i Slobodan Milošević kao predsednik Srbije sreli godinama ranije? Možda pre Dejtona 1995. Ili još ranije, pre maja 1992. kad su Ujedinjene nacije Srbiji uvele sankcije.
Da budemo potpuno precizni — unutrašnja politika Slobodana Miloševića, njegov odnos prema sopstvenim građanima, medijima, političkim protivnicima i tadašnje stanje u ekonomiji zemlje za mnoge su, sa pravom, okarakterisani kao izrazito negativni, gotovo pogubni. No, spoljna politika bi izgleda bila ista ma ko da je bio na čelu Srbije. Sa ove vremenske distance daleko jasnije se vidi da politika Zapada prema Srbiji nije ništa drugačija ni 16 godina od demokratskih promena koje su Miloševića poslale u političku penziju, onda u Hag, potom u smrt i na kraju u istoriju.
Dakle, ogoljeno, prečesto uz ucene, zaokruživanje nezavisnosti takozvanog Kosova započeto 1998. godine na Kosmetu, nastavljeno je u svim godina posle, a vidljivo je i dan-danas. Politika slabljenja Srbije, dvostrukih aršina i otvorene podrške svim njenim susedima iz regiona nagone na zaključak da Zapad povremeno želi promene režima u Beogradu, ali svoju politiku prema Srbiji ne manja nikad.
Međutim, dežurni svetski policajac u poslednje vreme vidljivo menja manire, a zna i da ustukne. Primeri za promenu te doktrine mogu biti Sirija i Iran, geopolitičke tačke gde Amerika vidljivo postupa pomirljivije, ali ne zbog toga što joj je proradila savest već što je sve više svesna da jednopolarni svet više ne postoji. I zato što ima neko sa druge strane koji može, i sve češće hoće, da kaže „ne“.
Ako se već pozivamo na alternativnu istoriju, a vodimo se sadašnjim odnosom geopolitičkih snaga, možemo zaključiti da bi Slobodan Milošević prošao — ako ne bolje, a onda isto — kao Bašar el Asad. Sva je prilika da bi Kosovo i dalje bilo Kosmet, da bi na njemu bilo i Albanaca, ali najverovatnije ne bi bilo baze „Bondstil“. I bilo bi Srba koji tamo, kao što su radili vekovima, tarkaju vatru.
Da su se, u toj hipotetičkoj verziji istorije, Putin i Milošević sreli pre raspada Jugoslavije, možda bi i prilikom planiranja „Oluje“ američki generali obratili pažnju na to šta će da uradi Rusija, pa bi 250.000 Srba danas uticalo na formiranje hrvatske vlade neuporedivo više nego što je to kadar da uradi Milorad Pupovac sa svojom strankom. Možda bi, na koncu, Hrvatska opet bila druga na Olimpijskom košarkaškom turniru 1992. u Barseloni, ili bi to bila Amerika — ali nije isključeno da bi Srbija bila prva.
