Denis Salivan, profesor političkih nauka sa „Nortistern univerziteta“ u Bostonu i direktor bostonskog Konzorcijuma za arapske regionalne studije, u ekskluzivnom intervjuu za Sputnjik govori o sirijskoj krizi, problemu izbeglica i odnosima Rusije i SAD.
Kako gledate na krizu u Siriji? Ima li nade da će uskoro biti rešena?
— Ne mislim da ćemo brzo doći do rešenja krize u Siriji, ali sam veliki optimista sada kada su ruska i američka vlada, kao i veliki broj drugih ključnih zemalja, uključeni u njeno rešavanje. Međutim, čak i da uskoro dođemo do nekog dogovora, mislim da će biti potrebni meseci, ako ne i više od godinu dana, pre nego što dođe do prestanka vatre i promena. Iako sada najveći broj igrača sarađuje na tom polju i dalje imamo puno nesuglasica. Jedna od njih je — ko su teroristi?
Kako taj problem može biti rešen?
— Lavrov i Keri mudro sarađuju i nalaze sporazum tamo gde je to moguće. Za početak, dogovorili su se da posreduju između Asadove vlade i pobunjenika, sa ciljem da dođe do prestanka vatre i da naprave bilo kakav, makar i mali napredak koji bi vodio izgradnji neke vrste poverenja između zaraćenih strana. Od ključnog značaja je da SAD i Rusija zajedno rade na ovom pitanju, jer bez te saradnje kriza će trajati još dugo godina.
Da li mislite da je želja SAD da svrgnu Asada dobar način za rešenje krize, ili Sirijcima treba dopustiti da sami biraju svoje rukovodstvo, na čemu Rusija insistira?
— Ako pitate da li SAD treba da pokušavaju da smene Asada, odgovor je ne. Ja sam to govorio pre tri godine, ali niko u Americi to nije želeo da čuje, jer je on bio neprijatelj. Sada vidim da su Obama i Keri malo promenili retoriku i kažu da „Asad možda ne mora još da ode sa vlasti“.
Ako pitate da li sirijski narod sam treba da bira svoju sudbinu — da, apsolutno. Sirijci treba sami da odluče ko će biti njihovi lideri. Nisam baš siguran da Amerikanci zaista sami biraju svoje lidere, ali imamo mehanizme izbora, istoriju i tradiciju demokratije. Sirija za 5 do 10 godina neće postati uzor demokratskog društva, ali sve mehanizme koje možemo da iskoristimo treba upotrebiti. Međutim, prvi korak mora da bude prestanak rata i mislim da će u tom smislu doći do nekog nametnutog rešenja. Imamo primer Bosne gde se to dogodilo, ona danas jeste nesavršen politički sistem, ali rat je prestao pre 20 godina. Mislim da će redosled dešavanja u Siriji biti prestanak vatre, zatim mirovni sporazumi — nametnuti ili ne, a uloga Asada tek nakon toga dolazi na red.
Da li je Asad neprijatelj SAD?
— Ne vidim ga kao neprijatelja SAD, jer nikada nije napao Ameriku. Neprijatelj je Izraela i Izrael je njegov neprijatelj, ali to ne treba da bude kriterijum koji određuje neprijatelje Amerike. Asad nikada nije bio pretnja za američku nacionalnu bezbednost, a to je kriterijum koji bi trebalo da određuje neprijatelje Amerike.
Zašto Vašington onda toliko želi da ga se reši?
— Mislim da se Obamina administracija zanela u svemu onome što se dešavalo nakon Arapskog proleća. Gledali smo pad Ben Alija, Mubaraka, Gadafija i pretpostavljali smo da je Asad sledeći na redu. Međutim, to što su Sirijci ustali protiv Asada nije bio dovoljan razlog da kažemo da mora da ode. Da li je Asad brutalan — jeste. Da li ima političke zatvorenike — ima. Ali ima još brutalnih režima na Bliskom Istoku i u svetu, a mi ne insistiramo da njihovi lideri odu sa vlasti. Mislim da pre nego što požurimo sa zaključcima ko mora da ode sa vlasti, treba da razmislimo o sistemu, društvu, ljudima, umesto što se prvo bavimo pojedincima.
Kako gledate na međunarodne napore da se uništi DAEŠ?
— Nisam vojni stručnjak, ali deo krivice za nastanak DAEŠ–a leži i na nama. Svrgnuli smo Sadama Huseina i pomogli da se uništi politički sistem u Iraku. Time smo vojnike praktično ostavili bez posla, a neki od njih su uzeli oružje i formirali DAEŠ. Trebalo im je 10 do 12 godina, ali to se desilo. Kada u nekoj zemlji nastane haos, vakuum, on se napuni brutalnim ljudima, političkim, ideološkim ili religioznim pokretima. U Iraku smo napravili vakuum, posejali smo seme DAEŠ–a. Naravno da nismo mi stvorili DAEŠ, ali smo postavili temelj iz kojeg je izrastao i postajao sve jači. U tom smislu imamo odgovornost da uništimo DAEŠ, ma gde se oni nalazili.
Ne znam da li je Obama pravi čovek koji treba da bude na čelu koalicije za borbu protiv DAEŠ–a. Mislim da to treba da bude sistem Ujedinjenih nacija. Naročito sada kada je Rusija u igri u Siriji. Kada imate toliko učesnika, SAD, Rusiju, Siriju, Tursku, sada i koaliciju koju formira Saudijska Arabija, bez jedinstvene koordinacije to je nesreća koja samo čeka da se dogodi. Potrebna nam je podrška međunarodnog sistema, jer sve te države imaju svoje nacionalne interese koje sprovode. Videli smo šta se desilo sa obaranjem ruskog aviona, a sledeći može biti saudijski ili američki. Te stvari možemo da predvidimo i sprečimo ako unapred bolje koordinišemo situaciju. Ja verujem u sistem Ujedinjenih nacija, ma kako disfunkcionalan bio. Sve te zemlje se već nalaze u Ujedinjenim nacijama i nikada nije kasno da se čitava stvar vrati pod okrilje Saveta bezbednosti. Imali smo uspeha u nuklearnim pregovorima sa Iranom, zašto ne bismo u Ujedinjenim nacijama, po istoj formuli, oformili međunarodnu kriznu grupu za borbu protiv terorista.
Da li je moguća uspešna saradnja Moskve i Vašingtona u borbi protiv terorizma, uz sve razlike koje postoje, pitanje Ukrajine i sankcije koje su uvedene Rusiji?
— Saradnja je moguća i neophodna. Postojala je i u najgorim danima Hladnog rata, kao i prošle godine po pitanju Irana. Ti ljudi su diplomate i jako su dobri u odvajanju određenih pitanja po principu „moja leva ruka te mrzi, ali desna ruka će se rukovati sa tobom jer imamo zajedničkog neprijatelja“. Oni će koristiti oštru retoriku, vikati jedni na druge, ali istovremeno umeti da ostave po strani razlike i da postave prioritete. Sirija je bila jedno od pitanja koja su ostavljena za kasnije, jer je prioritet bio iranski nuklearni sporazum. To je bio primer da smo izgradili veze SAD i Rusije i da te države moraju da budu povezane jer se sistem u svetu raspada. Sada je Sirija došla na red, pitanje Južnog kineskog mora će takođe doći u nekom trenutku. Možda sam ludo optimističan, ali želim da vidim Rusiju i SAD kao jednu ruku, kako idu u pozitivnom smeru. Uvek ćemo imati različitosti, ali moramo biti sposobni da radimo sa onima koji, iako nisu naši prijatelji, svakako nam nisu ni neprijatelji.
Da li tu saradnju mogu da uspore predsednički izbori u Americi?
— Ne, i to je lepota američkog sistema. Obama i Keri će nastaviti da rade, bez obzira na to kakvi glasovi dolaze sa političke scene. Lavrov i Putin to dobro znaju. Na primer, sasvim je moguće da Hilari Klinton, kao predsednički kandidat daje izvesne izjave, koje ne mora nužno sprovesti u delo u slučaju da postane predsednik. U krajnjoj liniji i Obamu smo izabrali jer se u predsedničkoj kampanji zalagao protiv rata u Iraku i Avganistanu. Sada vidimo da je u napadima njegovih dronova stradalo više ljudi nego u vreme Džordža Buša mlađeg. On je dronove koristio kao mehanizam za borbu protiv terorizma, ali koliko je civila poginulo u tim akcijama?
