Ambasador Nabhan rođen je u mestu Lakiš, koje danas na geografskim kartama postoji samo kao nacionalni park u Izraelu. Nekada, u biblijska vremena, Lakiš je bio moćna kraljevina. Sa godinu dana, zajedno sa porodicom, proteran je iz rodnog mesta u Jordan, gde se, kao osamnaestogodišnjak, priključio PLO, posle Šestodnevnog rata 1967, kada je Izrael okupirao Zapadnu obalu. Školovao se u Beogradu i veći deo karijere radio je u kabinetu pokojnog palestinskog predsednika Jasera Arafata. Sazrevao je zajedno sa organizacijom kojoj je pripadao.
„Kao dečak živeo sam u veoma siromašnim uslovima. Nisam imao cipele do devete godine. Išao sam bos. Smatrao sam Izrael odgovornim za moju ličnu tragediju. Međutim, kroz borbu, sazreo sam, kao i PLO. U početku smo za cilj imali uništenje cionističke države, stvaranje demokratske države Palestine, u kojoj svi žive kao ravnopravni građani. Uvideli smo da je to nemoguće ostvariti, već da moramo naći neko srednje rešenje. To srednje rešenje podrazumeva da ipak moramo prihvatiti Izrael kao državu i da pokušamo da nađemo način da živimo zajedno“, kaže Nabhan.
Izrael mora da se pridržava ranijih dogovora
Izrael koristi trenutnu situaciju na Bliskom istoku i pokušava da dijalog sa Palestinom baci u zapećak, kao i da pooštri mere protiv Palestinaca dajući odrešene ruke jevrejskim doseljenicima na Zapadnoj obali da rade šta im je volja, kaže Nabhan.
„Do te mere su ti ljudi postali zlikovci da su počeli da spaljuju naše porodice. Konkretno, zapalili su jednu porodicu u okolini Nablusa i spalili su dečaka u Jerusalimu. Postoji niz takvih slučajeva, oduzimaju zemlju, grade naselja. Rezultat toga je revolt našeg naroda“, govori Nabhan.
Izgleda za nastavak dijaloga u 2016. ima, ali samo pod uslovom da Izrael prihvati ranije dogovore, kojih se nije pridržavao. Uslovi za nastavak pregovora, prema Nabhanovim rečima, puštanje su četvrte grupe zatvorenika iz izraelskih zatvora, definitivno zaustavljanje izgradnje novih naselja na Zapadnoj obali i da se pregovori oroče na određeni datum, iz čega bi proizašlo stvaranje nezavisne palestinske države.
„Palestinska država se mora stvoriti u granicama od 1947. Ako to ne prihvate, neka budu pripremljeni za državu sa dva naroda, u kojoj će jednog dana Palestinci biti većina“, zaključuje Nabhan.
Rusija tradicionalno podržava palestinska prava
Svako učešće Rusije u palestinsko-izraelskom dijalogu pozdravljeno je sa palestinske strane, jer to ide Palestini u prilog, kaže Nabhan.
„To ne znači da će to biti protiv Izraela, nego u pravcu postizanja pravednog rešenja, što mi želimo. I zato nastojimo da Rusija ima što više uticaja u rešavanju bliskoistočne krize. Sa tog aspekta gledamo na prisustvo Rusije na Bliskom istoku i smatramo da Rusija želi dobro arapskim narodima“, smatra on.
Sa druge strane, kao zemlja koja je među prvima priznala nezavisnost Izraela u kome ima brojnu dijasporu, Rusija može da utiče na ponašanje izraelskog političkog vrha, dodaje Nabhan. On ističe da Palestinci Izraelu ne žele ništa loše, već da zajedno žive u miru, ali uz obostrano poštovanje.
„Mi želimo da sa njima delimo lepu budućnost. Dok nas oni ubijaju i spaljuju našu decu i oduzimaju našu zemlju, kako možemo da živimo u takvim uslovima? Želimo da živimo zajedno jer mi i danas delimo sve — dišemo isti vazduh, pijemo istu vodu, jedemo istu hranu. Čini mi se da bi Rusija mogla dosta toga da učini u tom kontekstu. To je sa naše strane uvek pozdravljeno“, kaže Nabhan.
Arapsko proleće nije baš proleće
U tumačenju „Arapskog proleća“, ambasador Nabhan ima originalnih ideja, koje ne mogu često da se čuju u zapadnim medijima. Svi režimi u arapskim državama, koji su došli na vlast od sredine pedesetih godina prošlog veka, kaže on, imali su dva cilja — oslobođenje Palestine i napredak, i ni u jednom nisu uspeli. Umesto toga, pretvorili su se u korumpirane oligarhije, pohabali su se. Jedina snaga koja je napredovala pod njima bio je ekstremni islam. Političke vođe ekstremnog islama odgajane su u (Zapadnoj) Evropi, a vojnim veštinama ekstremisti su se učili u Avganistanu, pod američkim patronatom. Te snage su pokušale da preuzmu vlast u arapskim zemljama.
„To nije bilo proleće, već pokušaj da se krunišu Muslimanska braća na čelu muslimanskih zemalja. To, na sreću, nije uspelo ni u Tunisu ni u Egiptu. Demokratski su zbačeni sa vlasti u Tunisu, dok ih je u Egiptu zbacio general Sisi. To pozdravljam, jer je to izražavalo volju egipatskog naroda. Da nije došlo do toga, siguran sam da bi arapske zemlje bile rascepkane. Zato se ovo dešava i u Siriji“, tvrdi Nabhan.
Sirija je bila jedina sekularna država u arapskom svetu, kaže Nabhan, u kojoj su sve manjine bile ravnopravne i sve religije delovale bez smetnje. Iako nema nijedan razlog da, kao Palestinac, brani Asadov režim, Nabhan smatra da integritet Sirije treba da bude očuvan jer Sirija je, kako kaže, kolevka civilizacije i kolevka arapskog nacionalizma.
„Sirija je srce Levanta u kome smo živeli mi, kao muslimani i hrišćani. Na toj ideologiji smo rasli. Ne možemo dozvoliti da Sirija nestane kao država, kultura i kao civilizacija. Da li će Asad ili neko drugi biti na vlasti, to je stvar sirijskog naroda, a ne nekoga sa strane. U jeku neslaganja sa sirijskim režimom, nikada nismo tražili da se smeni predsednik Sirije; to nije naše pitanje, ali ne smemo dozvoliti da Sirija propada i da menjamo taj napredan režim za mračnjaštvo koje DAEŠ nudi“, kaže Nabhan.
Palestinci se, kao narod izbeglica, solidarišu sa izbeglicama sa Bliskog istoka i čine sve da im pomognu, međutim, Nabhan se pita da li je izbeglička kriza izazvana namerno kako bi se izvršio pritisak na Evropu da se stvori negativna slika o Arapima.
Budućnost arapskog sveta je u demokratiji
Ekstremizam, prema Nabhanovim rečima, neće biti duga veka, jer radi se o antiistorijskom pokretu; ono što, po njemu, ima budućnost jeste arapska demokratija.
„Ne znam kako će izgledati, ali to će sigurno da bude — arapska demokratija, sa elementima ne samo islama nego i hrišćanstva. Gde je nastalo hrišćanstvo? To je naša vera, to je naša tradicija, to je naša istorija, naša svakodnevica. Sa pozitivnim elementima vera koje su nastale na tom prostoru. Ali demokratija, što znači ravnopravnost za sve ljude, sa elementima modernizma i sekularizma — to su elementi buduće arapske demokratije“, kaže Nabhan.
Islam, kaže Nabhan, nije ništa drugo osim što je vera, put i odnos čoveka i boga i ne može da bude nametnut kao način života svih.
„Treba to da odvojite. Država je država, treba da bude organizacija svih građana, a ne jednog dela građana, a drugi da budu podanici i robovi. To ne može da prođe. Zato treba udaljiti religiju od države. Odvojiti ih veoma striktno“, zaključuje Nabhan.
